Текст Дајане Милишић о проблемима станара нове зграде за младе брачне парове у Требињу, злоупотребе локалних моћника  и градских власти.

Не желимо кафану!

Већ одавно смо постали друштво које ће прије насути метар асфалта него посадити једно дрвно. Можда би се са тим некако изборили да људи не дају себи за право и да не сијеку и оно растиње које је давно неко посадио. Поред дрвећа, нико жив не би имао замјерку да се направи и неко игралиште за дјецу, посебно мислим на подручје гдје су стамбени комплекси.

Један од таквих примјера је у новоизграђеној згради за младе брачне парове која броји преко 70 дјеце.
Ова дјеца умјесто игралишта добијају кафић у пословном простору њихове зграде чија башта ће се простирати преко општинског земљишта које се могло, да је среће, воље и памети, претворити у дјечију разоноду.

Овом приликом нећу улазити у причу о томе како власт представља ове станове као да су поклоњени, а скоро свака породица у овој згради је у кредиту најмање наредних двије деценије. Зар мислите, господо на власти, да је вама неко нешто дужан?

Свједоци смо да владајућа гарнитура није задовољна само платом која их сљедује, обично на директорским функцијама, са додатним уплатама преко одјељења, клубова, па и пројеката, већ им је неопходан и приватни бизнис. Овај пут се за тај корак одлучио Веселин Дутина, директор Аграрног фонда у Требињу.

Господине Дутина, дјеца су рекла своје, што се види на приложеној фотографији, а Ви видите шта ћете даље.

Дајана Милишић