На шатору се отворише врата
Па улеће Милош код Мурата,
Доле слази, Милош цару виче,
Мога рода највећи крвниче.
Ово Његошеви стихови о јунаштву, Милошу и Мурату, најпримјерени су Видовдану, великом дану и празнику који симболизује огромно страдање и борбу српског народа за слободу. Од Косовске битке и Видовдана 1389. године на Газиместану, када је Милош Обилић посјекао турског султана Мурата и 1914. када је Гаврило Принцип са сарадницима извео атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, до Видовдана 1992. када су војници Војске Републике Српске и Војске Републике Српске Крајине успјешно извели акцију Коридор, која је значила опстанак Срба у Крајини, и Видовдана 2002. године када је бивши предсједник Србије и Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић незаконито из затвора испоручен у Хаг, јер му је за све што је радио требало суду у Београду а не Хагу, овај дан је увијек имао посебан значај и симболику у нашем народу.
У много наврата на Видовдан хероји су показали чојство и јунаштво, много је војника и народа пострадало на велики празник и током наше бурне историје, борећи се против тирјана, домаћих и страних, за слободу, Отаџбину и опстанак на кућном прагу, али је нажалост било издајника и отпадника који су својим потезима осрамотили нацију.
Велика је жртва кроз историју поднесена да би народ живио у слободи, и тужан сам кад видим од каквих смо се хероја и јунака, чијој се чојству и јунаштву дивио цијели свијет, нажалост преторили у народ и друштво поданика, који ћуте и јарам трпе.
Тужан сам кад видим да нам је, поред толико часних официра министар одбране извјесни добојски дезертер Мирко Околић, који је у љето 1992. године побјегао и оставио комшије из Подновља и околине Добоја, због чега су му Срби и комшије изрешетале кућу у знак презира, и када видим да су дезертери и ратни профитери заузели кључне полуге у друштву.
Они се свете борцима, исказују непоштовање и презир и тако лијече фрустрације због свог кукавичлука и похлепе, и зато данас живимо у разореном друштву у коме је већина народа поробљена, људи тумарају и животаре у страху погнуте главе. Ово није слободно друштво и држава за које су гинули најхрабрији у Отаџбинском рату, и другим ратовима кроз историју.
Честитао би Видовдан припадницима Војске Републике Српске, али нажалост нема им се пуно тога честитати. Умјесто да им је држава и друштво за које су се борили обезбједила услове за живот достојан човјека, многи борци преживљавају на ивици, понижавају се за мрвице а дезертери су покупили кајкам, подијели борце како би их држали покорним, са њима лакше владали и манипулисали.
Посебно су понижени и препуштени сами себи борци из бивше Републике Српске Крајине, који ни у Србији не могу остварити своја борачка права, који су изгубили огњиште, родну груду и лутају свијетом, јер се не могу вратити на Банију, Кордун, Далмацију, Лику и Славонију а жртве су издаје јер су остављени на цједилу од браће преко Дрине у кључном тренутку, умјесто да је прихваћен план З4, који је гарантовао опстанак на огњиштима и који би спријечио страдање и егзодус сиротиње у љето 1995. године, јер су политичари и богаташи раније побјегли знајући каква се издаја спрема.
Искрено се надам да ће се исправити бар неке од бројних неправди из прошлости, и да ће наредни Видовдан борци дочекати онако како то доликује и како то заслужују, без великих ријечи, политике и патетике. Не могу се вратити изгубљене године, претрпљена понижења, маћехински однос, лажи и преваре, али се може донијети истинска слобода, раздвојити жито од кукоља, прави од лажних бораца, обезбједити мрвице које прави борци траже, зауставити подјеле и одвојити борачка удружења од политике.
Искрено се надам да ће наш народ, посебно борци, Видовдан наредне године дочекати у много бољем расположењу и амбијенту, са пуно више елана и патриотског духа, у бољем положају са ријешеним бар неким од кључних проблема, а то би био велики искорак.
Неопходно је да се за то присјетимо Његоша и стихова са почетка текста, слази доле, Милош цару виче, мога рода највећи крвниче, и да истинске крвнике и тлачитеље народа, који су нам попили крв на сламку, скинули до коже и исциједили ко Краљевић Марко суву дреновину, скинемо са власти, али не мачом и сабљом, као Милош и Гаврило, већ пером и оловком, најјачим мирнодопским оружјем којим се данас исказује чојство, храброст и карактер!
Небојша Вукановић
