Веома занимљив текст и тема коју је обрадила  Загорка Граховац, професор енглеског језика у Средњошколском центру у Невесињу и повјереник За правду и ред – листе Небојше Вукановића у Невесињу. Зага је истраживала писање словеначке штампе о извозу смећа и опасног отпада у Босну и Херцеговину, те како Словенци вребају таленте, помно прате такмичења у школама у Републици Српској, талентованој и надареној дјеци одмах нуде стипендије и погодности како би студирали у Словенији.

Увозимо смеће извозимо генијалце

Ових дана штампа и медији у Словенији  много пишу и говоре о измјенама и допунама Базелске конвенције, које су усвојене у циљу ефикасније контроле прекограничног кретања и складиштења опасног отпада. Нова правила Европске Уније ступила су на снагу 1-ог јануара ове године а под лупом је нарочито пластични отпад. Иако се правила итекако тичу и наше земље, на wеб страници Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске те на страници Фонда за заштиту животне средине, о овој теми не могу се пронаћи било какви подаци и информације.

Словенија хвали како су у претходној години увоз отпада смањили за око 15 % а извоз отпадних материја повећала за скоро 50 %, а као крајња одредишта за складиштење смећа наводе се Турска, Србија и Босна и Херцеговина. Наша министарства не желе да се похвале како смо управо ми из Словеније примили највише смећа, од укупно 200.000 тона колико су Словенци извезли прошле године.

Словеначка штампа прецизно наводи да је већина од 2900 извозних царинских декларација за прошлу годину била означена као пластични отпад , при чему су у око 70 % случајева одредишне земље биле БиХ и Србија. И не само то, Босна и Херцеговина је била углавном одредиште за отпадно гориво, такозвано РДФ, отпадне метале и неметале. И без увоза, ми смећа имамо напретек, и заправо је оно једино у чему не оскудијевамо. Према подацима једне студије Центра цивилних иницијатива, мјесечна потрошња само пластичних кеса у БиХ износи око 100 милиона комада. Kако процес разлагања једне пластичне кесе у земљишту траје око 400 година, јасно је какву земљу дјеци остављамо у насљедство.

Са друге стране, очи наших сусједа нису упрте само у смеће. Словенци будно прате сва дешавања у региону па чак и резултате регионалних и државих такмичења ученика средњих школа. Готово одмах по објави, ученицима који су остварили добре резултате на такмичењима из математике стижу понуде за студирање на престижним словеначким универзитетима, уз стипендију ( са којом неки издржавају цијелу породицу), обезбјеђен смјештај за вријеме студирања и све остале бенефиције које такви ученици и заслужују. Ваљда је то и сврха одржавања такмичења, да их уоче и одведу други, јер се не сјећам да је икада слична понуда пристигла са неког од наших факултета.

Много пута су ученици невесињске гимназије побјеђивали на такмичењима из математике и добијали такве понуде, а понекад су неки од њих питали нас професоре за савјет шта да ураде.

Зар да их охрабрујемо да иду, па да останемо без јединог вриједног капитала и ресурса којег имамо јер све друго што смо имали смо уништили. Зар да им кажемо да остану, кад знамо да се памет негдје друго много више цијени него код нас и да ће тамо живјети живот достојан човјека. Или треба да им кажемо:“Бори се! Бори се за промјене! Ти мораш бити та промјена!“
Шта бисте ви рекли својој дјеци?

Загорка Граховац