Материјал који је пеипремила Влада Републике Српске и који је вечерас достављен посланицима Народне скупштине Републике Српске уочи Посебне сједнице
ИНФОРМАЦИЈА
О РУШЕЊУ УСТАВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, МЈЕРАМА И ЗАДАЦИМА У ЦИЉУ ЗАШТИТЕ УСТАВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
САДРЖАЈ
I УВОД ………………………………………………………………………………………………………………….. 3
II КАНЦЕЛАРИЈА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА КАО ФАКТОР УРУШАВАЊА ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА ………………………………………………………………………………………… 4
III УСТАВНИ СУД БИХ КАО ФАКТОР УРУШАВАЊА ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА……………………………………………………………………………………………………………6
IV ПОСТУПАК ПРОТИВ ИНСТИТУЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПРЕД СУДОМ БИХ…………………9
ИНФОРМАЦИЈА
О РУШЕЊУ УСТАВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, МЈЕРАМА И ЗАДАЦИМА У ЦИЉУ ЗАШТИТЕ УСТАВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
I УВОД
БиХ је настала сагласношћу Републике Српске и Федерације БиХ и три конститутивна народа и само сагласношћу оба ентитета и конститутивних народа може и постојати, због тога је било каква даља тежња за измјеном сложене дејтонске структуре апсолутно недопустива и може довести до нежељених посљедица, из којих разлога Република Српска континуирано указује на исте.
Република Српска је од закључења Дејтонског споразума па све до данас била конструктиван фактор и у настојању да се очува и допринесе напретку дејтонске БиХ.
Због вођења државотворне и суверене политике и испуњавања уставних и законских обавеза које имају за циљ изградњу и напредак Републике Српске и дејтонске БиХ, представници Републике Српске трпе незамисливе притиске и посљедице.
Евидентан је континуитет антидејтонског дјеловања које за циљ има развлашћивање Републике Српске и урушавање дејтонске БиХ, односно стварање нове унитаристичке БиХ.
Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини парафиран је 21. новембра 1995. године у Дејтону и потписан 14. децембра 1995. године у Паризу.
Дејтонски споразум, гарант мира и стабилности у БиХ константно је изложен притисцима појединих институција чија улога би требала бити заштита и недвосмислена примјена овог Споразума, а најважнији његов дио је Анекс 4. односно Устав БиХ.
Уставом Босне и Херцеговине, чланом III/1, 2, 3, 4 и 5 утврђене су надлежности и односи између институција БиХ и ентитета. У надлежности институција БиХ су сљедећа питања:
1) спољна политика,
2) спољнотрговинска политика,
3) царинска политика,
4) монетарна политика, како је одређено чланом 7,
5) финансирање институција и међународних обавеза БиХ,
6) политика и прописи за усељавање, избјеглице и азил,
7) спровођење кривичних закона на међународном плану и између ентитета,
укључујући и односе са Интерполом,
8) успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникација,
9) регулисање саобраћаја између ентитета и
10) контрола ваздушног саобраћаја.
Све функције и овлашћења која дејтонским Уставом нису изричито додијељена институцијама БиХ припадају ентитетима, а евентуални пренос надлежности условљен је договором ентитета (члан III/3).
У члану III/5. регулисане су и “додатне надлежности“ у смислу да БиХ може преузети надлежности ентитета у оним стварима о којима ентитети постигну сагласност, стварима које су предвиђене у анексима 5 – 8 Дејтонског споразума или које су потребне за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета БиХ. Такође, истом тачком дата je и могућност оснивања додатних институција за потребе вршења додатних надлежности.
Из наведеног је неспорно да су Босни и Херцеговини изричито прописане надлежности са могућношћу проширења истих сагласношћу и договором ентитета, као и да све оне надлежности које јој нису изричито додијељене припадају ентитетима.
Такође, чланом IV/4 прописане су надлежности Парламентарне скупштине БиХ, те је између осталог, наведено да је Парламентарна скупштина надлежна за доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ и друга питања потребна за извршавање њених дужности или оних обавеза које су јој узајамним споразумом додијелили ентитети.
Наведеном уставном одредбом Парламентрној скупштини су дате надлежности у погледу доношења закона којима се спроводе одлуке Предсједништва БиХ које Предсједништво БиХ доноси из своје надлежности прописане Уставом БиХ, као и регулисање обавеза које су јој додијелили споразумом ентитети.
Устав БиХ прописује у члану V/5 да ће Предсједништво БиХ именовати предсједавајућег Савјета министара који ће преузети дужност по одобрењу Представничког дома ПС БиХ. Предсједавајући ће именовати министра спољних послова, министра спољње трговине и економских односа и друге министре по потреби, а који ће преузети дужност по одобрењу Представничког дома. Даље је прописано да предсједавајући и министри заједно сачињавају Савјет министара и одговорни су за провођење политике и одлука Босне и Херцеговине у областима како је и назначено у ставовима 1, 4 и 5 члана III, о чему подносе извјештај Парламентарној скупштини БиХ.
Из наведених уставних надлежности заједничких институција БиХ и стварности у којој се данас налази Босна и Херцеговина недвосмислено произилази да се у Босни и Херцеговини одступило од досљедне примјене и поштовања Устава БиХ, као највишег правног акта једне државе, садржаног у Анексу IV Дејтонског споразума који су потисали ентитети Република Српска и Федерација БиХ. Ако се има у виду да се уставом начелно одређује друштвено, економско и политичко уређење једне државе, прописују права и дужности грађана, одређују највиши органи власти, њихови међусобни односи те односи према нижим органима власти и грађанима може се констатовати да је Устав БиХ интервенционизмом високих представника, утицајем међународних званичника и одлукама Уставног суда БиХ суспендован. Оно што је посебно забрињавајуће јесте чињеница да се формирање неуставних институција на нивоу БиХ вршило на неуставан начин. Наиме, Устав БиХ је дао могућност „додатних надлежности“ институцијама БиХ али уз искључиву сагласност ентитета, која је успостављањем вануставних институција на нивоу БиХ изостала од стране Републике Српске, што указује да су исте формиране супротно уставној процедури и на штету ентитета одузимајући им уставне надлежности без њихове сагласности.
Републици Српској отимане су надлежности утврђене Уставом БиХ по принципу из члана 3.3.а) „Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима“. Антидејтонским и бесправним насиљем које су вршили високи представници наметањима закона, притисцима за изгласавање таквих и других закона које су предлагали разни међународни представници и посредници, умањили су уставна права Републике Српске, доводећи српски народ у дискриминисани положај.
Неуставне промјене уставноправне структуре дејтонске Босне и Херцеговине нису ни накнадно легализоване покушајима уставних промјена познатих као априлски и бутмирски пакет, што значи да су неуставне све надлежности наметнуте или пренесене на ниво БиХ, а које нису изричито наведене у Уставу БиХ.
Република Српска и Федерација БиХ као ентитети Дејтонским споразумом успостављене Босне и Херцеговине, Анексом 1 А, под називом: „Споразум о војним аспектима мировног рјешења“, обавезале су се на „трајни прекид непријатељстава, а што је унесено у Анекс 4, те је чланом 5.5а Устава БиХ прописано да ниједан ентитет не смије пријетити или употријебити силу против другог ентитета, а ни под каквим околностима оружане снаге једног ентитета не смију улазити на териториј другог ентитета или боравити на њему без сагласности владе тог другог ентитета и Предсједништва Босне и Херцеговине. Све оружане снаге у Босни и Херцеговини ће дјеловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине.
Уставом Републике Српске, који је усклађен са Уставом БиХ, између осталог утврђено је да Република Српска самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције, да је територија Републике Српске јединствена, недјељива и неотуђива, да Републици Српској припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом БиХ изричито пренесене на њене институције, уређује и обезбјеђује интегритет, уставни поредак и територијалну цјелокупност Републике, уставност и законитост, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине.
Урушавање и прекрајање правног система у БиХ, у протеклих 29 година, вршено је на разне начине: одлукама високог представника за БиХ, одлукама Уставног суда БиХ и условљавањем од стране међународних организација и субјеката и органа Европске Уније. Током готово три деценије примјене Устава БиХ дошло је до знатног проширења надлежности БиХ неуставним преносом надлежности са ентитета на ниво БиХ.
Од закључења Дејтонског споразума, одређени међународни фактори су поступајући неуставно и незаконито наметали законе, дакле не доносећи их по предвиђеној уставној процедури, а све у настојању да конфедералну-федералну државу каква је и договорена и потписана у Дејтону замијене унитарном државом. Исти су путем притисака и наметања одлука успоставили мноштво нових институција на нивоу БиХ, супротно подјели надлежности утврђеној Уставом БиХ.
Дакле, Високи представици, нелегални и нелегитимни њемачки дипломата Кристијан Шмит, Уставни суд БиХ, Суд и Тужилаштво БиХ кроз наметање законских рјешења, утицајем на правосудне институције, санкционисањем највиших представника власти Републике Српске, као и осталих грађана, вођењем незаконитих поступака, присвајајући за себе надлежности које им нису Дејтоном или уставима дате од потписивања Дејтонског мировног споразума активно раде на онеспособљавању и урушавању стабилности институција Републике Српске, како би угрозили и онемогућили њено постојање у пуном дејтонском капацитету.
II КАНЦЕЛАРИЈА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА КАО ФАКТОР УРУШАВАЊА ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА
Функција високог представника за БиХ успостављена je 1995. године Анексом 10. Дејтонског споразума који се односи на цивилну примјену Дејтонског споразума. У члану 1. Анекса 10. прописано je да ће се именовати високи представник у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација како би помогао у реализацији цивилних аспеката Дејтонског споразума.
Сви високи представници за БиХ именовани су релевантном одлуком или резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација, што није случај са Кристијаном Шмитом, који није добио сагласност Савјета безбједности. Дакле, Дејтонски споразум као међународни мировни уговор је предвидио процедуру именовања високих представника у БиХ, из чега слиједи да признање Кристијана Шмита као високог представника у БиХ од стране одређених домаћих и међународних субјеката представља грубо кршење међународног мировног уговора.
Посредством тзв. „бонских овлашћења“ високи представници су наметали законе, мијењали уставе, смјењивали изабране функционере и особе које обављају јавну службу итд.
Иако су овлашћења високог представника таксативно наведена у члану 2. Анекса 10. закључцима ad hoc тијела Савјета за имплементацију мира, који није дејтонска категорија и њиховим погрешним тумачењем високи представник присваја додатна овлашћења што je алсолутно нелегално и представља грубо кршење Дејтонског мировног споразума. Ha тај начин, коришћењем овлашћења која немају правни основ, донесено je мноштво амандмана на Устав Републике Српске чиме је високи представник, практично, на себе преузео и вршење уставотворне власти. Тиме је постао појединац који је у својој личности сјединио извршну, законодавну и судску власт, што је невиђено и незапамћено у свијету модерне демократије и владавине права.
На основу бонских овлашћења, иако правно непостојећих, високи представници су постали креатори уставног поретка и законодавци који обликују и државно уређење БиХ:
Дакле, високи представници су се у континуитету грубим интервенционизмом мијешали у правни и политички живот Репубике Српске и БиХ.
Доношењем нових и измјенама постојећих правних аката високи представници су битно мијењали уставом утврђене принципе подјеле надлежности. У Републици Српској je наметнуто око 260 одлука којима су високи представници доносили или мијењали/допуњавали законе, мијењали Устав, смјењивали изабране функционере итд.
Дакле, високи представник, односно његова Канцеларија, дјелује као посебан апарат широких и непрецизно дефинисаних овлаштења, а притом не сноси никакву правну одговорност. Стога се може рећи да је узурпациом овлаштења постао једна посебна, суверена институција у Босни и Херцеговини, а не институција међународне заједнице која је дужна да у Босни и Херцеговини олакша примјену цивилног дијела Општег оквирног споразума за мир. Посљедица узурпације овлаштења је чињеница да су у органу Високог представника три врсте власти уједињене. Наиме, високи представник сâм тумачи своје норме о својим овлаштењима, а подсјетићемо да првобитно, приликом образлагања својих одлука, није чак ни наводио правну основу за своје дјеловање.
Амбијент правног насиља неизабраних лица кроз наметање одлука и коришћење бонских овлашћења неминовно значи пропадање владавине права у БиХ и апсолутно удаљавање од европских вриједности којима БиХ треба да тежи.
III УСТАВНИ СУД БИХ КАО ФАКТОР УРУШАВАЊА ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА
Уставни суд Босне и Херцеговине, као институција успостављена Дејтонским мировним споразумом, чија је надлежност да одлучује о сагласности општих аката са Уставом БиХ потпуно је недосљедан у властитој пракси и нема јединствен став, тачније, мишљења судија су неријетко супростављена и различита, те политички детерминисана. Умјесто да штити Устав БиХ од повреда, Уставни суд БиХ, под контролом двоје бошњачких и троје страних судија, пружа подршку свим деструктивним факторима и користи сваку прилику да ослаби уставом гарантовану аутономију ентитета и констутитивност народа унутар дејтонске БиХ.
VI/1. Устава БиХ прописан је састав Уставног суда Босне и Херцеговине, а између осталог прописано је да се састоји од девет чланова, да четири члана бира Представнички дом Федерације, а два члана Народна скупштина Републике Српске, да преостала три члана бира предсједник Европског суда за људска права након консултација са Предсједништвом БиХ, да је мандат судија именованих у првом сазиву пет година, изузев ако поднесу оставку или буду с разлогом разријешени на основу консензуса осталих судија, да ће судије које ће бити именовани након првог сазива служити до навршених 70 година живота, изузев ако поднесу оставку или буду с разлогом разријешени на основу консензуса осталих судија, те да за именовања која се буду вршила након истека периода од пет година од првих именовања, Парламентарна скупштина може законом предвидјети другачији начин избора троје судија које бира предсједник Европског суда за људска права.
За разлику од готово сваког уставног суда у свијету, поступак пред Уставним судом БиХ није уређен Законом о Уставном суду нити другим законом који доноси законодавни орган, него Правилима о раду Уставног суда БиХ која је сам донио и која сам по потреби мијења. Чињеница да једна институција функционише и дјелује примјеном правила која сама доноси, без икаквог вида контроле или барем сагласности или обавезе прибављања нечијег, било чијег, мишљења, у вријеме парламентарне демократије, се чини као заоставштина средњег вијека, као непостојећа појава. При томе правила која Уставни суд мијења не односе се на питања организације рада, него на суштинска питања фунционисања и одлучивања којима се Суд упустио у измјену одредби Устава БиХ. С обзиром да нема парламентарне контроле исто себи може приуштити, позивајући се при томе на мишљања Венецијанске комисије, која нису правно обавезујућа и која се, са аспекта специфичне уставне структуре БиХ у смислу етничке заступљености, могу у потупуности оспорити. У том смислу на основу препоруке Венецијанске комисије, уколико препорука исте уопште може бити основ измјењена су Правила о раду Уставног суда БиХ, на начин да је Правилима измјењен ни мање ни више него Устав БиХ.
Наиме, измјенама Правила, која Уставни суд самостално и произвољно мијења, без представника једног од конститутивних народа у БиХ, прописано је да се мандат за рад судија може продужити, иако је Уставом БиХ утврђена добна граница за рад судија уставног суда до навршене 70 године. Такође, кворум за одлучивање је уставна категорија, а иста је измјенама Правила Уставног суда БиХ промијењена, што је пораз владавине права и јасна антидејтонска и антиуставна порука Комисије.
Управо наведени парадокси, супротни принципима владавине права, један су од кључних аргумената да се у БиХ, кроз законодавну процедуру у Парламентарној скупштини БиХ, усвоји закон о Уставном суду БиХ. Ова идеја наилази на опструкције свих којима иде у прилог постојеће стање и рад Уставног суда БиХ.
У Уставу БиХ постоји основ за доношење закона о уставном суду, који предвиђа да пет година након његовог ступања на снагу стране судије у Уставном суд БиХ буду замијењене држављанима Босне и Херцеговине, а тиме би и испунила стандарде ЕУ, односно један од 14 кључних приоритета европских интеграција “рјешавање питања међународних судија“.
Замјена страних судија домаћим судијама један је од кључних приоритета за европске интеграције БиХ стога Република Српска снажно подржава активности на рјешавању овог питања и успостављање потпуног суверенитета БиХ, што укључује затварање ОХР-а и окончање крајње штетне улоге страних судија у Уставном суду БиХ.
Истински функционално правосуђе у БиХ у складу са стандардима ЕУ не може се успоставити без рјешавања овог питања, односно без усвајања закона о Уставном суду БиХ, нити се напредак БиХ на европском путу може очекавитати у пуном капацитету без рјешавања ова два приоритетна питања.
Одлукама Уставног суда БиХ нарушен је принцип владавине права, те у БиХ више не постоји заједнички уставни систем, већ парцијалан, зависан од поднесених захтјева или ставова овлаштених подносилаца захтјева и њихове политичке улоге.
Примјера за неуставно и антидејтонско дјеловање Уставног суда БиХ је много. Неки од примјера су сљедећи:
Успостављање Суда БиХ – Одлука У-26/01 од 28. септембра 2001. године, у марту 2001. године, 25 посланика Народне скупштине Републике Српске упутило je захтјев за оцјену уставности Закона о суду БиХ, који je одлуком наметнуо високи представник за БиХ, са захтјевом да Уставни суд БиХ одлучи, постоји ли уставни основ за доношење закона којим се оснива нова правосудна институција, с обзиром на то да иста није предвиђена Уставом БиХ. Уставни суд БиХ донио je Одлуку да je Закон о суду БиХ у складу са Уставом БиХ. Према издвојеним мишљењима троје судија Уставног суда БиХ, не постоји уставни основ за доношење овог закона. У образложењу Одлуке, Уставни суд објашњава да je таква институција неопходна у БиХ. Међутим, како je истакнуто у једном од издвојених мишљења, Уставни суд БиХ сагласно cвојој природи и надлежносги не може и не треба одговарати на питање да ли je Суд БиХ потребан или не, већ треба утврдити да ли je предметни закон у складу са Уставом БиХ.
Дан Републике Српске – Одлука У-3/13 од 26, новембра 2015. године, нa захтјев члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговићa, Уставни суд БиХ донио je одлуку којом je утврдио да члан 3.б) Закона о празницима Републике Српске није у складу са чланом I/2. Устава БиХ. чланом II/4. Устава БиХ у вези са чланом 1.1 и чланом 2.a) и ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације и чланом 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Члану Предсједништва БиХ споран je био репубилчки празник Дан Републике Српске који се празнује 9. јануара и који нема никакав национални нити вјерски карактер.
Пољопривредно земљиште – Одлука У-8/19 од 6. фебруара 2020. године, Шуме Републике Српске – Одлука У-4/21 од 27. септембра 2021. године и Непокретна имовина – Одлука У
