Изгледа да је млађаног градоначелника Бањалуке јако погодио текст који сам објавио, чињеница да се све до јутра није огласио због хапшења градоначелника Бијељине Љубише Петровића, са којим је недавно организовао заједничке протесте у Бањалуци и Бијељини због смањења прихода од ПДВ-а, чекајући шта ће се догодити па је тек око подне сутрадан, након прозивке, наредио сарадницима да напишу неколико патетичних реченица, као што сам предводио, а онда ангажовао своје ботове, које је запослио на буџет града без конкурса, да напишу на моје објаве стотине коментара исте садржине, зашто тобоже нисам дошао у Бијељину да подржим Петровића а подржао сам студенте у Београду..
На млађаног градоначелника и његове ботове се не обазирем одавно, све сам одмах блокирао да не контаминирају мој канал и страницу, али су занимљиве реакције људи који су, трагом бомбардовања ботова, почели су да ми пишу и питају што нисам дошао на протест у Бијељини, до које има шест сати вожње и који је заказан ноћ прије, а да наравно нико од њих, који су много ближе Бијељини, није дошао на протесте јер је много лакше и љепше из топле куће паметовати, држати слово и придике. Људе сам много размазио, а многи које уопште не познајем имају мој број телефона, који сам јавно дао, а онда то злоупотребљавају, дају себи велику слободу, пишу у поноћ, дају сугестије, примједбе, а 99% њих није спремно да буде посматрачи за дневницу и не би ни најмање нарушили власти комфор, а не дај Боже да нешто мало ризикују.
Кад је требало подржао сам Љубишу Петровића, скупа смо обилазили семберска села у кампањи 2020, потом долазио на опозив са 40 посматрача Листе за правду и ред, подржао и јесенас, као и многе друге у опозицији крстарећи од Требиња до Бањалуке и Градишке. У Бијељини на протестима била екипа за правду и ред, и народ мора бити свјестан да годишње пређем преко 100 000 километара, да сам разапет сваки дан са сто обавеза, и да и ја имам породицу, право на мало слободног времена и приватности, а не да стално трчим од једне до друге неправдеџ снимам, пишем и штитим обесправљене који ми онда у знак захвалности забију нож у леђа, оставе на цједилу, па чак и свједоче против мене иако сам им ријешио животне проблеме.
Шта год да је требало стизао сам на сваки позив до Језера, Озрена, Лопара, Угљевика, Фоче, Зворника и Шипова, због рудника, литијума или малих хидроелектрана, имао можда и кључну улогу да се спријече неки штетни пројекти који би изазвали еколошку катастрофу, штитио обесправљене и сиротињу, снимио десетине прилога и написао текстова, добио десетине Тужбу и пријава а онда кад смо изашли на изборе са сјајним људима доживјели смо понижење, јер кад је тешко гдје си Нешко, а кад дођу избори дражи ми је Додик кога се плашим и који ми је дао 100 прљавих марака, обећање, приправнички стаж, посао..
Можда и најбољи пример је Угљевик, гдје смо у октобру имали сјајну листу за одборнике и кандидата за начелника, борили се годинама за рударе и рудник, против отимачине Сердарова, а онда су нас ти за које смо се борили продали, за шаку доказа, оа сада кукају јер страхују за посао и плате, зову да дођемо и пишемо о протестима рудара. Доста је, и народ мора да научи прво да поштује искрене и добронамјерне људе, а не да им то узима као слабост.
Слично је и са опозицијом, која је навикла да Вукан и његови Спартанци из Листе за правду и ред стижу на свако мјесто, увијек су у првим редовима кад се треба борити, штитити од неправде и стављати главу на пањ а онда смо потоњи, јер нисмо безобразни, и све кључне ствари, кандидатуре и договори се одраде нама иза леђа, очекујући да ми сваки пут гутамо кнегле због опште ствари и виших интереса. Односи се морају рестартовати, и партнерство не значи пожртвованост са једне стране, максимално искориштавање и онда одбацивање са друге стране, јер смо „мали“ и „небитни“.
Детаљнији осврт о овој теми у видео прилогу….
Небојша Вукановић
