Чињеница да је дубровачки возач карића и дистрибутер пића са Страдуна Ивица Роко, пијанац који је кампању провео са флашом пива у руци као својим заштитним знаком и симболом, са својом нестраначком листом добио два мандата, четврта је по снази политичка странка у Дубровнику и локалној скупштини, на локалним изборима до ногу је потукао „велике“ парламентарне странке попут СДП-а, МОСТ-а или локалне ДУСТРЕ, говори какво је расположење грађана и бунт према традиционалним странкама у Хрватској, попут ХДЗ-а и СДП-а, које су доживјеле дебакл у многим великим мјестима, попут Загреба, Ријеке, па чак и Сплита.

Очито је да Хрвати трагају за нечим новим, да су сити једних те истих политичара и странака, и да су одлучили да казне корумпиране странке и политичаре, што говори и 45% гласова које је у Загребу добио нови лидер опозиције, и врло извјесно будући градоначелник Томислав Томашевић, и његова зелено-лијева Коалиција „Можемо“ која ће са чак 45% гласова имати 23 одборника у Скупштини града Загреба.

ХДЗ је пао на свега 10% у Загребу а могао би изгубити и у Сплиту, док су Осијек и Славонија на граници са Србијом, Српском и БиХ и даље остали јако упориште десничара, ХДЗ-а и Домовинског покрета Мирослава Шкора. ХДЗ и Мато Франковић побиједили су на југу и у Дубровнику, Андро Влахушић је имао свега 50 гласова мање од Пера Вићана и неће ући у други круг избора за градоначелника. Звучи невјероватно, али ће можда управо Ивица Роко са флашом пива у руци, чија је листа освојила 2 мандата уз помоћ навијача Торциде, бити тас на ваги и одлучивати да ли ће ХДЗ бити власт или опозиција у Дубровнику.

Истра и Ријека су традиционално дијелови Хрватске у којима десничари и проусташка идеологија немају плодно тло, а ХДЗ и Домовински покрет ће остати тврда и слаба опозиција. Поред ХДЗ-а, велики ударац доживио је СДП и предсједник Хрватске Зоран Милановић, јер су грађани јасно дали до знања да не подржавају његове ставове и понашање, као ни политику премијера Пленковића, који је ипак нешто боље прошао.

Хрвати стално нешто мијењају и покушавају да честим промјенама власти натјерају политичаре да се поштеније и одговорније понашају према грађанима и народу, што је ипак показатељ високог степена развоја демократије. Нажалост, на истоку ништа ново. У Републици Српској и БиХ, али и Србији и Црној Гори, нажалост, двије деценије гледамо исте ликове, погрешну политику и странке, ништа се, нажалост, не мијења деценијама и питање је када ћемо као друштво сазрети за нормалне политичке процесе јер је смјењивост власти једна од тековина демократије, а све остало показатељ диктатуре, једноумља, гушења слободе, основних људских права и слобода.

Небојша Вукановић