Са овим текстом и видео прилогом ћу завршити коментарисање кандидатура и дешавања у опозицији, ал увијек сам се трудио да будем глас народа и говорим истину, па сам и овог пута изазвао лавину и канонаду напада и ниских удараца по мени јер сам указао на неке ствари са којима се не слажем. Од 2008. године, када сам постао јавна личност, снажно сам подржавао кандидата СДС-а за начелника Требиња Слободана Шарабу, који је сада у ДРПОС-у, онда 2010. откривањем скандала пресудно утицао да у Билећи побиједи кандидат опозиције Драган Бабић, који је такође прешао у НДП и власт, и због тога сам истјеран из школе гдје сам радио као професор, потом подржао у више наврата Огњена Тадића, који је сад Додиков потрчко, 2016. кад ме ЦИК БиХ блокирао гурао Славка Вучуревића, који је такође дио власти и мреже Луке Петровића, Драгана Чавића и покојног Мића Мићића, и да не набрајам колико сам кампања одрадио за људе који су били „лидери опозиције“ а онда су прешли на другу страну.

НИКО нема кампања, ожиљака, удара и борбе са режимом као ја и моји саборци, и НИКО нема мени право да мени нешто спочитава јер сам се увијек борио за друге и општу ствар, да се скине зло.

Драг ми је СДС ал ми је истина дража. Тачно је да је Мирко Шаровић побиједио Додика 2000. и 2002. године, али тада су Дивац, Бодирога, Гуровић и Стојаковић харали, разбили Американце 2002. у Индијанаполису ал сада Јокић, Калинић и Богдановић носе репрезентацију Србије, прошло је 20 година и јасно је да су се околности промијениле и да народ на политичкој сцени вапи за новим младим људима, поштујујући свачији допринос.

Прекрстарио сам Српску, знам и осјећам пулс народа и сматрам да није коректно што челници СДС и ПДП кажу да им неће децибели и аплауз народа на неком скупу, коментари, питања и лајкови одређивати кандидата и потезе јер ако се жели подршка онда треба и поштовати вољу народа.

Није сујета нити нарцисоидност ако не желим да прихватим понижења, као понуду председника СДС-а да има за мене „добро мјесто на листи у Херцеговини“, да умјесто на последњем мјесту, као 2018. године сада будем на трећем или петом мјесту, и да се то што нисам безобразан, што никада ништа не тражим и не условљавам већ трчим сваком на први позив да сам мање вриједан и да се очекује да увијек урадим најопасније ствари, а потом будем статиста и стојим по страни док ће други о свему да одлучују.

Ако смо Јелена, Драшко и ја били препознати као ударни трио, зашто увијек једини ја требам бити по страни, и да ли сам „нарцис“ и „егоиста“ ако тврдим да нисам мање вриједан и да будем статиста који ће анимирати народ, а други добијати номинације и функције јер је сигурно да нико нема борбе и кампања у ногама, нити сам мање популаран и омиљен у народу! Такође они који тврде да немам упориште у чланству СДС-а нека погледају снимак са Петровдана и прошлогодишње прославе Славе СДС-а, гдје су били чланови и сви функционери СДС-а, па нека виде ко је добио највећи аплауз и овације, и са каквом су ме топлином дочекали СДС-овци, јер чланство цијени искрену борбу без стајања и без компромиса!

Није коректно да се од мене очекује да стално ћутим и да се борим без предаха, а са друге стране да се отворено и тајно преговара у уважава као „партнер“ Ненад Нешић, који мјесецима води најпрљавију кампању против мене и поднио је 17 тужби, а да нико у опозицији није то осудио или стао у заштиту!

Да ли је коректно да од великог скупа у Бањалуци са мном готово нико нема никакав контакт, да се на мене гледа као на највећег противника, и да се доведем пред свршен чин, а онда од мене очекује да се са тим сложим, по моделу запада „узми или остави“! Наравно да се осјећам одбаченим и изолованим, да појединци очекују да ће ме поново искористити, и није проблем у мени већ у народу, кога не смијем изневјерити и разочарати пристајући на труле компромисе.

Погледајте видео прилог, којим за сада завршавам коментарисање кандидатура и односа у опозицији, иако би имао свашта да кажем ал ћу то урадити када дође вријеме, а они који су донијели одлуку да мене и Листу за правду и ред маргинализују, челници СДС-а и ПДП-а, имају на леђима сву одговорност јер су сами доносили све одлуке, игноришући цијелу годину моја упозорења.

Небојша Вукановић