Никада нисам тражио нити очекивао било чију подршку, помоћ и заштиту у било којој акцији и ситуацији, јер се увијек уздам у себе и Бога, али морам признати да сам непријатно изненађен зидом ћутања након срамног напада и покушаја линча на Цетињу, и то из само једног јединог разлога – јер сам Србин.

На Цетиње сам пошао сам, јер се трудим бити у критичним тренуцима са својим сународницима кад су угрожени, а да не бих неког угрозио поред себе. Ником нисам рекао гдје идем да мајка, породица, саборци и пријатељи не би бринули. Случајно ме је позвао и на Грахову ми се придружио пријатељ Александар Милићевић звани Чаки, и срећа па њега нису истукли поред мене на Цетињу.

Сам сам био у Книну, са малобројним српским повратницима у Полачи и Кистању на 20 година Олује, и било је густо и напето али ни близу као јуче на Цетињу. Сам сам ишао у Швајцарску и упао у сједиште Батагона у Цугу, на хацијенду на Загори, био једини политичар из Српске у Изборном штабу ДФ-а и Здравка Кривокапића лани у изборној ноћи, и једноставно волим да сам сам у индивидуалним акцијама кад је рискантно да неко случајно не настрада и има проблем због мене.

Нисам ја важан, и није требало реаговати због напада на мене, иако сам имао среће па сам био релативно близу полиције иначе би ме руља линчовала на правди Бога, јер нисам рекао нити једну ријеч нити сам било чиме било кога провоцирао. Нападнут сам само јер сам Србин и јер су ме Милове „комите“ препознале!

Ипак сам разочаран да нико у Републици Српској, ни власт, ни опозиција, ни интелектуалци, нису осудили што је на Цетињу нападнут народни посланик, што су му псовали српску мајку и напали на националној основи, без иједног разлога и повода јер никада нисам никог вријеђао на националној основи, већ штитио мањине гдје сам могао, никада нисам користио језик мржње, подстицао било какво насиље, мржњу, страсти…

Да је нападнут и претучен неки други посланик Народне скупштине Републике Српске, Србије или Парламента БиХ, било власти било опозиције, вјерујем да би се подигла јавност, кука и мотика, да би сви осудили напад, батине и тражили да се нападачи открију и процесуирају.

Кад сам ја у питању, не само да постоји зид шутње и да нико од јавних личности, институција и политичара, у Српској, и у Србији и БиХ није осудио напад, већ су многи ликовали у коментарима, радовали се ударцима и туговали што нисам теже повријеђен.

Нећу подсјећати да не би неко помислио да неком нешто приговарам, али нема напада и већег инцидента да нисам реаговао, осудио ако нисам скочио одмах до Бањалуке кад су били ухапшени Драшко и Давор, и боли ме чињеница да би тако сви ћутали или задовољили фирму са пар реченица, а да нико не би искрено скочио, као што се скаче за саборца! Хвала саборцима, борцима за правду и ред на искреној подршци, а хвала и осталима што су ми отворили очи и показали право лице!

Никад сам, увијек свој, са вјером у Бога до коначне побједе!

Небојша Вукановић