Одмах по повратку из Херцеговине и слијетању у Бакинце Додик је позвао у своју хацијенду најближе сараднике и коалиционе партнере на састанак, који је трајао до раних јутарњих часова, како би се договорили које ће кораке даље предузимати. Унутар редова режима увукао се велики страх, влада права агонија јер су сви постали свјесни да се ближи крај и да су дошли до зида, али су ријетки који смију да кажу Вођи колико је сати. Рјешења нема, свака нова изјава и потез само додатно отежају ситуацију, многи имају забринуте погледе, страхују шта ће се десити и да ли ће их све повући на дно, а Додик их и даље увјерава да га слиједе у сулудим потезима надајући се да ће блефирање и радикализација да их спаси, али му скоро нико више не вјерује.
По мојим информацијама до варница је дошло и између Тате и Сина, Милорада и Игора Додика. Престолонасљедник је љут и огорчен јер су неразумни радикални потези угрозили опстанак и бизнис Прве фамилије, а цијела империја могла би се урушити као кула од карата. Прве веће варнице унутар фамилије почеле су након блокаде рачуна, када су први пут осјетилу на својој кожи последице санкција и притисака, а кулминирало је поруком Марка Рубија, која је распршила последње наде у сламку спасе.
Перјаник Рашо Ковачевић одговорио је на „твитеру“ на мој текст који сам објавио јутрос, који су пренијели бројни медији, а његов статус у наставку преносим у цјелости, у циљу објективног информисања али и јер је добар показатељ стања и расула на двору.
Класичан примјер политичког медиокритета, који се за анализу политичких процеса зауставља на читању наслова. Да је слушао, или барем прочитао моју изјаву, лако би примијетио да је моја прва реченица била да ми се нимало не свиђа што је државни секретар САД Рубио тако коментарисао догађаје у БиХ.
Али кључна порука Марка Рубија баш јесте позив лидерима у БиХ на конструктиван и одговоран дијалог и уз то, позив актерима из регије, Србији, Хрватској, Мађарској и другима да се укључе у тај дијалог.
Зато што је то, дијалог, једино што је Рубио понудио као рјешење за кризу у БиХ.
То што Вукановић и његови другови из опозиције, по налогу Сарајева, то не смију примијетити, сасвим је други проблем.
За Сарајево је дијалог неприхватљив, јер чекају да страни фактор заврши ствар, искључиво у њихову корист.
А Вукановић и остали вазали из киндер јајета, понизно и ревносно извршавају налоге из Сарајева, рушећи чак и илузију о постојању српског јединства и јединственог одговора Републике Српске на покушаје понижавања.
Али Срби и Српска јесу јединствени. Само њих пар из опозиције усамљени чекају мрвице са сарајевског стола.
