Данас је свјетски дан дјетета, који нажалост у Републици Српској и БиХ нико и не обиљежава. Разорени образовни систем, сиромаштво, насиље у породици, поремећен систем вриједности, лош рад социјалних служби оставили су дубок траг и многа дјеца нажалост немају услове за нормално одрастање, образовање и васпитање. Проблем је системски, и једино се може и ријешити озбиљним системским мјерама.

Наш Бојан Милићевић изучавао је проблем слабог  наталитета, функционисања образовног система и његов текст преносим у цјелости поводом Свјетског дана дјетета.

Данас је стигла вијест коју смо сви слутили и која, нажалост, више не изазива узбуђење и панику, а требало би. Тачно 23 општине у Републици Српској су пред изумирањем. Ето, тако нестаје Република Српска коју бране. Већ неко вријеме свакодневно пратим статистике о броју рођених беба и просјек је, према непрецизној процјени, 21 беба дневно. Од тога, наравно, више од половине рађа се у западном дијелу, махом у Бањој Луци. Значи, просјек за ову годину могао би бити 7665 беба. Ако узмемо податак да у Републици Српској постоји 201 основна школа, то значи да ће 2028. свака школа уписати 38 (!) ђака. Једно и по одјељење.

А сви знамо да то заправо значи да ће у Бањој Луци, Бијељини, Добоју и још понеком граду бити 5-10 одјељења, а у осталим мјестима – 0. Говорим, дакле, о најближој будућности. И то под условом да се породице не одселе прије него што дјеца пођу у школу, како би избјегли да их у вртићу дочека нека пијана партијска функционерка и да их у школи дочекају конобарице и бравари.

Значи, драги просвјетари, за 6-10 година биће вам узалуд што сте скупљали гласове и ишли на митинге. Нећете имати кога учити. Баш као што ни доктори неће имати кога лијечити итд. Ништа у овој држави не може опстати овим темпом. Бићемо држава стараца и технолошког вишка.

Шта можемо урадити? Јасно је да се у институције не треба уздати јер они већ одавно не разликују популациону и популистичку политику. А и никога премија од 500 КМ неће наговорити да рађа још једно дијете, што не значи, наравно, да помоћ Владе није потребна. Плитке и јефтине шале типа: „Жени се“, „Што се не удајеш?“, „Кад ће друго дијете?“, „Шта чекате?“, „Како су наше бабе рађале?“ и сличне, такође не пију воду, па вас молим да их у коментарима избјегавате. Људима овдје најбоље године пролазе у скупљању или гласова или одбијеница. Не требају им додатне придике.

Треба нам морална афирмација породице у друштву. Да се не ругамо вишечланим породицама, не сажаљевамо их и не осуђујемо „што рађају сиротињу“. Сиромашнија су дјеца без брата и сестре, па макар имала ајфон 14, свирала клавир и пропутовала цијели свијет. Наравно, мислим на оне који су свјесно одабрали да је боље имати једно дијете и приуштити му све на свијету.

Треба нам и материјална афирмација породице, кроз солидарност. Тзв. поносне картице су сјајна ствар и не представљају милостињу већ награду. Сви привредници могу лако да се укључе и понуде попусте на своје услуге и производе вишечланим породицама. Други вид солидарности могу да буду фондови помоћи борби против стерилитета и стипендирања дјеце уз вишечланих породица. То већ није хуманитарни рад него задужбинарство које нас све може спасити. Ко не вјерује да наша међусобна солидарност може спасити нацију, нека само упореди годишњи извјештај „Срба за Србе“ са годишњим извјештајем било ког министарства у Влади.

На крају, али најважније, треба нам духовна обнова. Да се издигнемо изнад егоизма, материјализма и жеље за личним комфором по сваку цијену. Да живот издигнемо изнад ријалитија, таблоида, превара, развода, инстаграма и вратимо се стварности. Да се вратимо једни другима и свом православном идентитету и традицији.

Ако било шта од овога успије, можда ће се једном родити генерација дјеце која ће успјети да се издигне изнад полтронства, подаништва и робовања онима који дневно троше више него три вишечлане породице. Али, једно и по одјељење то неће успјети само.

Бојан Милићевић