После дугих вијекова ропства и окупације, новембра 1918. године у Требиње и Херцеговину, после пробоја Солунског фронта и доласка славне Српске војске, напокон је дошла дуго чекана слобода, почела обнова и опоравак, а како се живјело на југу Херцеговине у вријеме Краљевине СХС, касније од 1929. године Краљевине Југославије, може се сазнати у занимљивом разговору са Драганом Анђелићем, чији је ђед Спасо још 1920. године отворио „рестаурацију и објекат деликатесних производа“, како су се у то вријеме називали ресторани.

Ресторан је отворен на углу улице Јована Дучића и Краља Петра првог ослободиоца, имала је исти назив у доба Краљевине као данас, на мјесту гдје се сада налази Црквена књижара „Видослов“. Први радио испред ресторана постављен је 1934. године, на канделабер испред ресторана „Спасо и Божо“, а ту би се скупљали Требињци како би чули вијести и догађања у држави и свијету.

Спасо Анђелић се школовао у Требињу, потом Панчеву и Бечу, за индустријалца, тњ производњу ликера, вина и пића, у Горици је имао свој винограда. После отварања ресторана купио је и два аутобуса, који су саобраћали између Дубровника, Требиња и Ластве, а био је и политички активан као предсједник Југословенске демократске странке Давидовић – Грол за Зетску Бановину. Породица Драгана Анђелића успјела је да сачува поједине предмете који су драгоцјене успомене које су свједочанства једног времена, преко њих осјетите и на трен се вратите у прошлост. Међу њима је стари сат, који је израдио часовничар Дубелијер, требињски Јевреј кога су убили Нијемци после окупације 1941. године, бројне фотографије, документи, предмети те велика каса, тешка више од 100 килограма, израђена давне 1910. године у Дејтону, америчкој држави Охајо, гдје је 1995. потписан Дејтонски мировни споразум.

Сумрак почиње 1941. године, са нападом Хитлера, доласком Нијемаца и усташа у град, формирањем злогласне Независне Државе Хрватске, када почиње погром, насиље, злочини, отимачина, убијања, геноцид… Усташе су 1941. ухапсиле и у сарејевски затвор одвеле Драгановог стрица Драгомира, по коме је добио име, који је од мучења преминуо, а усташке власти и Павелићев повјереник за Требиње одмах су, у прољеће 1941. године, отели ресторан, као и сво злато, новац и имовину породице Анђелић, о чему су сачувани документи са печатима злогласне НДХ и потписом Јуре Крежића, усташког повјереника за Требиње.

Нажалост ништа на боље се није промијенило након ослобођења октобра 1944. године јер су нове комунистичке власти наставиле са отимачином и прогоном неподобних, трајно одузели ресторан али и другу преосталу имовину, а многи злочинци су само промијенили униформу, умјесто усташког слова У ставили петокраку, водили монтиране судске процесе против недужних, честитих и способних људи који су пропатили током Другог свјетског рата, о чему имају сачувана бројна документа.

Погледајте у наставку веома занимљиву и поучну причу и разговор са Драганом Анђелићем о прошлости његове породице и Требиња.

Небојша Вукановић