Zašto se Rodoljub povlači
Rodoljub Drašković je jedini veliki investitor koji je nakon rata došao u Trebinje i Hercegovinu, donio i uložio sopstveni kapital u privredu, otvorio fabrike i proizvodna radna mjesta, doprinio smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju teške socijalne situacije u Hercegovini. Bez obzira kakvo mišljenje o njemu imali, da li ga neko simpatiše, mrzi, divi mu se, prezire ga ili voli, treba mu odati priznanje da je u proteklih desetak godina za Herecgovinu uradio mnogo više od države. Vjerujem da ne treba Hercegovce posebno podsjećati da je sa više fabrika u prehrambenoj industriji, obnove manastira Svetog Petra i Pavla u Petrovom polju, te gradnjom vila, rezidencija i hotela na Gradini, Gorici i Dražindolu, ostavio neizbrisiv trag u više segmenata života. U njegovom koncernu trenutno je zaposleno više od 1 500 radnika koji redovno primaju plate, pa kao najvećem poslodavcu koji izmiruje obaveze prema državi treba obratiti posebnu pažnju na sve njegove najave, poslovne planove i javna obraćanja.
Poslednje pismo koje je Rodoljub poslao novom gradonačelniku Trebinja mnoge je zabrinulo jer Drašković jasno kaže da u naredne četiri godine obustavlja sve investicije u Trebinju i Hercegovini, i da će se posvetiti projektima u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Iako su režimski i kontrolisani mediji u prvi plan istakli da Drašković poklanja gradu Trebinju svoj kompleks „Grad sunca“ na Dražin Dolu, iz pisma se jasno vidi da se on povlači iz ove i drugih investicija, i da započeti grandiozni projekat Grada sunca ostavlja nedovršenim. Ostaviti gradu dokumentaciju i projekat da završi ovu investiciju je kao da bi Mišo Aćimović ili Bane Pidžula meni ili nekom prosječnom Hercegovcu poklonili temelje neke započete zgrade da je dovršimo.
Iako se sa nestrpljenjem čekaju odgovori na mnoga pitanja, danima svi ćute a o motivima za pisanje i ovakvu odluku se može samo nagađati. Prenaglašeno obraćanje velikim slovima Luki Petroviću i njegovoj družini jasno ukazuje da je pismo napisano veoma lično, ali i poprilično emotivno za nekog ko ima veliko bogatstvo. Sigurno je da su emocije mnogo više od razuma uticale na Rodoljubovu raniju odluku da desetine miliona evra uloži u saobraćajno izolovanu regiju na periferiji svih zbivanja, i da veličina profita i brzina otplate nisu bile presudne.
Rodoljub je pisao Luki, ali se nekako stiče dojam da se obraćao prije svega Miloradu Dodiku i vladici Grigoriju, Dodikovoj desnoj ruci iz sjene i prvom kadroviku SNSD-a u Hercegovini. Da li motiv za javno obraćanje potiče još od proljetne burne večeri u restoranu „Vukoje“ i žučne rasprave koju je Rodoljub vodio sa Lukom i Grigorijem, da li su i kakve zahtjeve čelnici SNSD-a imali od najvećeg domaćeg privrednika, da li iza svega stoji politika i nečiji lični interesi pokazaće vrijeme. Možda Drašković želi da svojim javnim obraćanjem upozori Luku i vlast da mu se ne miješaju u posao, možda indirektno traži da mu pruže podršku u velikom projektu jer SNSD ima i lokalnu i republičku vlast, a možda je odluka o povlačenju konačna.
Rodoljub Drašković je u Hercegovinu više investirao od države, njegova kompanija hrani više porodice nego HET i Elektroprivreda RS zajedno, od njega direktno zavisi svaka deseta porodica u Hercegovini, i sigurno da ozbiljni ljudi na važnim mjestima prema takvom čovjeku trebaju imati puno strpljenja, razumjevanja i poštovanja. I najbogatije regije u Evropi željele bi da imaju jednog Rodoljuba koji će svake godine reinvestirati i ulagati desetine miliona evra, pa se nadam da izabrani narodni predstavnici nisu tolike budale koje će ga otjerati zbog besmislene politike, ličnih i partijskih interesa. Da smo mi iole normalno društvo i država, i da je Drašković imao bar djelić podrške i pažnje koju je Vlada ukazala Vučetiću, Vučenovićima i drugim prevarantima, zaleđe Dubrovnika je moglo potpuno promijeniti svoj izgled i fizionomiju. Sigurno je da je Draškovićev koncern imao dovoljno novaca da izgradi manji aerodroma na Zubcima za njegove i lokalne potrebe, ali je gazda odustao nakon prijetnji koje su stigle od Dodika i Vlade Republike Srpske jer im nije bio interes da se projekat gradi uoči lokalnih izbora.
U prošlosti smo nažalost mnogo prilika prokockali, u bezbroj navrata lični, partijski i politički interesi su bili iznad kolektivnih interesa Hercegovine i društva, pa se ne trebamo čuditi ako i Drašković bude otjeran iz istih razloga. Ipak domaći okupatori, kojima odgovora što veći broj siromašnih građana sa kojima se lako trguje i manipuliše, trebaju imati na umu da kompanija „Svisslion“ održava socijalni mir u Hercegovini i da bi veći potresi u ovom koncernu mogli izazvati socijalni zemljotres koji bi se teško mogao kontrolisati.
Nebojša Vukanović
