Под притиском јавности и канонаде реакција због издаје и великог националног понижења у Дервенти, у вечерњим часовима, тихо и бојажљиво преко „твитера“ се огласио побратим и другар Зорана Милановића, који му је дао дозволу да дође и провоцира у Дервенти, као и његова узданица Жељка Цвијановић, али све им је узалуд. Додик је прво бранио на твитеру Милановића, како је добар јер поштује Дејтон, да би касније написао велику мудрост да је Дервента дио Републике Српске.
Кључно је питање одговорности, ко је дозволио Милановићу да дође у Дервенту, постројава демобилисане припаднике ХВО-а и даје им ордења, и ко је наредио министру унутрашњих послова Синиши Карану да ангажује јаке снаге Полиције Републике Српске да прате и штите Милановића док је боравио у Дервенти и Посавини?
Пуних 10 година упорно говорим да је Милорад Додика кључни хрватски играч који ради за њихове интересе, од борбе за Човића, трећи хрватски ентитет у БиХ до Пељешког моста и послова које из буџета Српске даје Макрачу, Чермаку и другим хрватским генералима, али је требало дуго времена да се народу скине повез са лица и да већина схвати каква је ситуација и о каквом се велеиздајнику ради.
Тихо и стидљиво су се поподне огласили и из Борачке организације Републике Српске, као и неких локалних бирачких организација, али недовољно јасно и чврсто за овакав скандал, и то тек након што сам их јавно прозвао зашто ћуте. Треба се само запитати, мада је немогуће замислити нешто слично да се догоди у Хрватској, како би се дигла ХВИДРА и бранитељи, и за колико би пала Влада Хрватске да се нешто слично са Србима догоди на Банији, Кордуну или Книну, да дођу предсједници Србије и Републике Српске, постројавају или дају ордења војницима и официрима бивше Војске Српске Крајине?
Такође не треба умањити ни чињеницу да се начелник Брода Зоран Видић састао са Милановићем, и то дан уочи обиљежавања страдања Срба у Сијековцу, што је недопустиво. Да има добре намјере, Милановић би прво дошао у Брод, положио вијенац и одао почаст недужним српским жртвама, које су побили припадници Хрватске војске и ХВО-а, умјесто што их је амнестирао и давао ордења у Дервенти.
Нажалост код нас се догађаји и скандали смјењују као на траци, народ слабо памти и брзо заборавља, па ће вјероватно нека афера убрзо засјенити издају и скандал у Дервенти. Упркос томе ово ће сигурно одзвањати у ушима и главама многих дуго времена, оставити неизбрисив траг, као свједочанство наше пропасти и вијека издајника у коме је све било на продају.
Небојша Вукановић
