У јеку пандемије короне, која је однијела на хиљаде живота у 2020-ој, крај прошле и почетак нове године обиљежио је низ трагичних догађаја, од земљотреса на напаћеној Банији, у коме су настрадала дјеца и више особа а на хиљаде људи остали без имовине и постали бескућници, до незапамћеног трагичног догађаја у Посушју у коме је животе изгубило осам младића и дјевојака из овог малог херцеговачког мјеста. Смрт сваког човјека је трагедија, али смрт групе младих људи, који су се угушили плином у новогодишњој ноћи, представља незапамћену трагедију на овим просторима и свака ријеч је сувишна, јер нема утјехе за родитеље, браћу, сестре, родбину, пријатеље и комшије пострадалих младића и дјевојака, Бог да им душу прости.
У вријеме страдања, невоља и трагедија показана је велика солидарност међу људима, посебно са жртвама земљотреса на Банији, која је напаћена, разорена и заборављена земља страдања натопљена крвљу још од почетка рата 1991 године, а никада нису зацијеле ране од масовног погрома и страдања недужних цивила у љето 1941. у Глини и околини. Сви су сада скочили да помогну, у цијелом региону, људи нуде своје куће за смјештај, шаљу храну, новац, камп кућице и другу помоћ, што радује јер увијек покажемо људско лице, саосјећање, солидарност и праве вриједности у најтежим тренуцима. Тако је Србија између осталог дала милион евра помоћи Хрватској, а група Београђана окупила се испред Амбасаде Хрватске у Београду, како би амбасадору понудила помоћ, што је код амбасадора Хидајета Бишчевића изазвало веома емотивну реакцију.
Надамо се сви да ће ово тешко вријеме пандемије, потреса, великих искушења и страдања народа престати, ал да ће остати солидарност, подршка, саосјећање, поштовање и нормалан људски однос међу људима.
Међу многим знаним и незнаним који су пострадали и напустили нас у ово тешко вријеме су и они чија имена нису позната широј јавности а чији живот је испунила велика борба, жртва и патња. Тако је последњег дана 2020. године у Београду, од последица вируса корона, преминула Љубица Перовић, која је рођена у селу Шуше на Бобанима 1960. године. Цијели њен живот обиљежила је велика борба и страдање, јер је рано на Бобанима остала без оца и родитеља, од дјетињства је сама водила рачуна о породици, браћи и сестрама, а после удаје о сину јединцу.
Нико не зна колико је терета прешло преко њених руку. До рата је радила у Дубровнику, на почетку рата је остала без супруга али је ипак успјела да се избори и снађе, у Београду, напорним радом сагради кућу, сина јединца изведе на прави пут, али је судбина таква да је стигла корона када је требала да ужива у плодовима деценија напорног рада. Сахрањена је у Требињу, гдје је за живота саградила споменик.
Покој души свим пострадалим, сви се молимо и надамо да ће у 2021. години бити много мање ружних вијести о трагедијама и страдању народа.
Небојша Вукановић
