Jedan od prvih plaćenika koji je potrčao da brani Milorada Dodika, daje izjave RTRS-u i ATV-u je Miloš Ković, vojvoda od Autokomande i samozvani borac za Kosovu i Metohiju, zadužen od Službe i vlasti za rasturnjnje protesta i ogorčenja naroda zbog štetnih Sporazuma i pogrešne politike prema Srbima na Kosovu i Metohiji, koji su ostavljeni na cjedilu. Ković se lažno predstavlja kao patriota k veliki srpski nacionalista, protivnik zapada i globalizma, a krije kao zmija noge činjenica da je bio stipendista Džordža Soroša i njegovog Fonda za otvoreno društvo, te Vlade Velike Britanije i njenog Ministarstva vanjskih poslova.
Prenosim u cjelosti predgovor i pismo zahvalnosti Miloša dr Kovića upućeno Džordžu Sorošu i Ministarstvu vanjskih poslova Velike Britanije, napisano simbilično u Londonu na Vidovdan 2007. godine. Ovo je prije svega namijenjeno onim koji su zavedeni i u zabludi, koji naivno misle da je Ković srpski nacionalista, a ne shvataju da je engleski đak i saradnik Službe, koji se fotografiše i pravi događaje sa načelnikom BIA-e, na prikrivenom zadatku zbunjivanja naroda, rasturanja protesta, davanja alibija političarima na vlasti i amnestije izdaje i pogrešne politike.
Knjiga koja je sada pred čitaocima predstavlja dopunjenu i prilagođenu doktorsku tezu Bendžamin Dizraeli i balkanska politika Velike Britanije (1874–1880), odbranjenu u oktobru 2006. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Potpisnik ovih redova ima prijatnu dužnost da izrazi zahvalnost svome mentoru, profesoru Mihailu Vojvodiću. Bez njegove pomoći, razumevanja i podrške ove knjige ne bi bilo.
Od početka istraživanja dobijao sam dragocene savete i od profesora Dragoljuba Živojinovića. Akademsku 2004–2005. godinu proveo sam na doktorskim studijama na Univerzitetu u Oksfordu, zahvaljujući Beogradskoj otvorenoj školi, odnosno stipendiji Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije i Fonda za otvoreno društvo. Imao sam, takođe, i puno razumevanje svoje matične kuće, Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje mi je omogućilo tako dugo odsustvo od mojih nastavnih obaveza. Kroz beskrajne fondove britanskih arhiva i biblioteka znalački i strpljivo me je vodio moj oksfordski mentor, profesor Piter Goš.
Nejšenal trast (National Trust), koji brine o Dizraelijevoj zaostavštini, dozvolio mi je pristup njegovim privatnim hartijama. Profesori Kraljičinog univerziteta u Kingstonu, Mel Vib i Meri Milar, nesebično su mi stavili na raspolaganje svoja znanja i neobjavljena Dizraelijeva pisma, sakupljena u okviru „Projekta Dizraeli“. U pretvaranju teze u knjigu imao sam potpuno razumevanje izdavačke kuće Klio, pre svih urednice biblioteke Polis, profesorke Smilje Marjanović-Dušanić, i Kliovog direktora i glavnog urednika, gospodina Zorana Hamovića. Dragocene kritike i sugestije dobio sam od kolega iz srodnih, humanističkih i društvenih nauka Jova Bakića, Ivana Vukovića i Dejana Jovića, koji su knjigu ili njene delove pročitali u rukopisu.
Na kraju, dobra akademska pravila nalažu da se, posle nabrajanja imena onih kojima se duguje posebna zahvalnost, napomene da odgovornost za sva tumačenja i zaključke u ovoj knjizi snosi isključivo njen pisac.
U Oksfordu, 28. juna 2007. godine Miloš Ković
