Гацко данас углавном живи од Рудника угља и термоелектране Гацко, у којој је запослено више од 2000 људи, индиректно преко повезаних фирми број је знатно већи, а мало је познато да је први рудник угља у селу Врбица у Гатачком пољу крајем 19-ог вијека отворио Ђуро Вукановић, мој прадјед који је рођен у селу Добромири на Бобанима као један од шесторо синова Јова Вукановића.

Ђед Ђуро Вукановић је као дјечак отишао на рад и занат у Мостар, вриједно радећи стекао капитал да отвори прво своју пилану,  потом трговину а онда је добио концесију и инвестирао новац у отварање првог рудника угља у Гацку. Ђуро је био веома успјешан, о чему свједочи и његова вила из 1897. године израђена у камену, која је и данас један од репрезентативних објекат у Гацку. Вила је изграђена од камена, одлично је очувана иако је завршена и усељена прије 128 година, а на њој и даље стоји у камену искресан натпис „ЂУРО ВУКАНОВИЋ ТРЕБИЊАЦ, ГАЦКО 1.5.1897. ГОДИНЕ“.

О првом гатачком руднику и Ђуру Вукановићу између осталог писао је професор Драга Мастиловић, наводећи у својој књизи „Херцеговина у Краљевини Срба, Хрвата и Слобенаца“ занимљив податак да је 1922. године Ђуро имао 6 рудара и да је његов рудник производио 4000 квинтала (мјера од 100 килограма) угља лигнита, а у сачуваним документима се види да је за вријеме Краљевине Југославије био и одборник у среској Скупштини.

Ђуро је био ожењен учитељицом из Београда, имао је седморо дјеце, четири сина, Мила, Милимира, Милорада и Миливоја. Након Ђурове смрти већи дио породице одселии је за Београд а његов унук Смиљан Вукановић био је редовни професор Саобраћајног факултета у Београду, оснивач катедре за саобраћајно инжењерство.

Као дјечак памтим најмлађег Ђуровог сина Миливоја, који је највечи дио живота провео у далекој Аустралији. Миливоје је био официр Краљеве гарде, заробљен након капитулације Краљевине Југославије априла 1941. године, а након завршетка Другог свјетског рата и изласка из италијанских и њемачких логора није се вратио у своју земљу, због страха од комуниста, већ је отишао у далеку Аустралију, одакле нам се јавио писмом и вратио се тек средином 80-их година прошлог вијека.

Ђуро Вукановић је рођени брат мог прадједа Сима Вукановића, који је са млађим братом Савом и рођаком Мијом кренуи за Америку из луке Дубровник крајем 1906. године а 16-ог јануара 1907. године искрцао се са брода „Преторија“ у  њујоркшку луку, а троје Вукановића имало је на искрцавању свега 26 долара код себе, како се може видјети у сачуваним имиграционим америчким документима.

Ипак покојни Симо је био вриједан и способан, зарадио је у Америци огромно богатство, а захваљујући доларима из Америке на родним Добромирима на Бобанима 1930. године саграђана је велика каменс кућа са пратећим објектима, која је нажалост спаљена и порушена у последњем рату када су у љето 1992. године село заузели припадници Хрватске војске.

Ђед Миливоје Вукановић по повратку из Аустралије живио је у Сопоту код Београда, гдје је саградио кућу, а захваљујући њему и 100 долара које ми је послао као матуранту после рата 1996. године положио сам возачки испит јануара 1997. године, а за њега мене и све нас у породици вежу веома лијепе и драге успомене јер је био богат а скроман човјек и добра душа, која је доживјела дубоку старост.

Наша породица Вукановић раштркала се са Добромира и Бобана широм свијета, од далеке Неваде и Сан Франциска, Аустралије, Дубровника, Зрењанина, гдје су ђед Божо и Вељо били такође успјешни а Божов унук и српски репрезентативац Дејан Давидовац недавно проглашен за најбољег спортисту Спортског друштва Црвена звезда, Гајдобре одакле је Чедов унук Алекса Вукановић постигао кључан погодак који је Црвену звезду после 30 година поново пласирао у Лигу шампиона, а као успомена на Ђура Вукановића у центру Гацка и данас стоји камена вила са његовим именом, која се не би постидила ни да је грађена на Страдуну.

У наставку погледајте веома занимљиву причу о Ђуру Вукановићу, његовој вили и Руднику угља у Гацку..

Небојша Вукановић