Након шест дана путовања бициклима на Свету Гору, прославе Петровдана у Хиландару и успона на Атос чланови Бициклистичког клуба Леотар се враћају кући. Чланови Бициклистичког клуба Леотар узраста од 16 до 73 године предвођени председником клуба Благојем Росандићем враћају се са ходочашћа са Свете Горе, након великог подвига и промоције нашег града и Херцеговине.

Иза њих је пређених 813 км бициклима за шест дана кроз Херцеговину, Црну Гору, Албанију, Сјеверну Македонију и Грчку. Цијело ходочашће им је како кажу протекло без икаквих проблема јер су ишли са чврстом вјером и ништа није могло да их омете. Чак ни врели јулски дани нису их спријечили да дневно возе бицикле у просјеку преко 130 км.

Након вечерње молитве у Саборном храму Св. Преображења Господњег у Требињу и благослова о. Мирослава и о. Младена кренули су на пут. Први дан их је чекао успон преко Клобука а онда пут преко Никшића и Подгорице до Божаја гдје су коначили на граници са Албанијом. Ситна киша их је затекла само први дан на путу кроз Бјелопавлиће док су гледали на манастир Острог па кажу како су имали осјећај да их благосиља Свети Василије и жели им срећан пут на Свету Гору. Други дан су ушли у Албанију без икаквих проблема а онда бициклистичком стазом уз сами магистрални пут све до Скадра. Помињу како би овакве стазе и кроз Републику Српску добро дошле а нема их никако него само по ужем центру градова.

Даље су преко Љеша дошли у главни град Албаније Тирану гдје су одморили други дан по врло повољној цијени у хотелу у Тирани. Трећи дан су возили од Тиране према Елбасану граду првог српског светитеља Светог Јована Владимира. Бициклисти напомињу како кроз Албанију нису имали никаквих проблема и да су људи према њима били максимално сусретљиви и љубазни али и како Албанијом влада општи урбанистички хаос, како су успут дивље депоније на сваком кораку а ријеке су им пуне смећа. Није ни код нас много боља ситуација али Албанија у томе предњачи како нам кажу. Још један озбиљан успон их је чекао до прелаза са Сјеверном Македонијом и из Албаније су изашли да им нису документа ни погледали како кажу.

Спустили су се до Струге и на ноћење дошли у Охрид код нашег човјека Николића. Како кажу Охрид дише пуним плућима и град је препун туриста а цијене нису велике као ни у Албанији. Напомињу само како је гориво најјефтиније у Сјеверној Македонији, чак за једну марку јефтиније него у Албанији. Четврти дан возе кроз прелијепе планинске крајеве од Охрида према малом мјесту Ресену. Ту им се жене жале на јако мале плате и како раде за 300 евра и да би радо отишли негдје на рад. Задњи град у Сјеверној Македонији кроз који пролазе је Битољ гдје улазе у Грчку и ноће у маленом мјесту уз границу. Владало је причају опште одушевљење вожњом кроз Грчку гдје су уз обје стране пута прелијепи воћњаци којима се не назире крај а депонија и смећа скоро па и нема уз пут.

До Солуна возе пети дан и по доласку у Солун иду на Српско војничко гробље Зејтинлик да се поклоне на гробу недавно преминулог чувара гробља легендарног ђеда Ђорђа Михаиловића. Они што долазе први пут жале што нису имали среће да га упознају јер се упокојио само седам дана раније. Силазе у костурницу гдје свако тражи некога свога међу 7500 имена див јунака.

Из Солуна их пут води шести дан до њиховог крајњег одредишта бициклима а то је Уранополис на самом мору од куда ће наредни дан бродом пут Хиландарске луке Јовањица. У Хиландар стижу и присуствују вечерњем бденију пред празник Петровдан. Пију воде из бунара Светог Саве, обилазе Милутинову кулу, пирг Светог Саве, и одмарају у хладовини маслине Цара Душана на путу до манастирског винограда.

Говоре како све више наших људи посјећује ову древну светињу и да се дуго чека да би се добио благослов и Диамонтирион за улазак због огромног броја заинтересованих. Након пар сати спавања присуствују Литургији и прослави Петровдана. Посебан утисак је на њих оставила манастирска трпезарија и братственички ручак са Хиландарским монасима. Након ручка одлазе до луке Јовањица и даље бродом до Свете Ане. Након искрцавања креће пењање до врха Атоса.

Иако уморни од шестодневне вожње бициклима и пређених преко 800 км, нико не одустаје и без проблема излазе за шест сати на врх Атоса који се налази на висини од 2033 метра. Њиховој срећи није било краја када су изашли на сами врх и говоре да је то нешто посебно што се не може описати ријечима него се треба доживити. Праве пар фотографија за успомену са врха и силазе на конак у Панагију која се налази испод самог врха на неких 1500 метара. Ту остају до касно у разговору са Грцима и ујутру се спуштају до луке одакле се бродом враћају у Уранополис и даље за Херцеговину.

Позивају све који могу да посјете манастир Хиландар и попну се до врха православља Атоса јер оваква ходочашћа остају урезана до краја живота. Честитке нашим ходочасницима Раденку, Благоју, Милошу, Николи, Ђорђу, Андреју, Урошу и двојици Александа који достојно представише наш Град и да нам се здраво врате.

Небојша Вукановић