Након што су Додикови кључни европски партнери, Ханс Кристијан Штрахе и Јоханес Гуденс, лидери аустријске ултрадесничарске Слободарске партије, нестали са политичке сцене у великој корупционашкој афери, прагматични макијавелиста и бескрупулозни српски члан Предсједништва БиХ покушава да нађе нове партнере и савезнике у иностранству, који би штитили његове личне интетесе. Посјете и избор саговорника је очекиван, јер су Орбан и Лукашенко аутократе који су прилично централизовали и персонализовали власт, држећи већину полуга у својим рукама. Ипак, за разлику од Републике Српске, која готово да и нема привреду, клизи у дужничко ропство и зависи од кредита и аранжмана ММФ-а, Мађарска и Бјелорусија имају сталан и снажан привредни раст, не пристају на штетне услове и немају аранжман са ММФ-ом и Свјетском банком.
Додик је годинама у изолацији, из најутицајнијих европских земаља уведен му је одређен вид спољних санкција и нико озбиљан у западној Европи не жели да се са њим састане, па сада очајнички покушава да пронађе било какав излаз и конекцију у иностранству, користећи функцију предсједавајућег Предсједништва БиХ. Афера са Балеара је показала да Штрахе и Гуденс нису били имуни на стране донације и новац, па се може претпоставити како је Додик са њима успоставио блиску сарадњу, користећи вјероватно новац и конспиративни, нетранспарентни буџет Представништва Републике Српске у Бечу. Ипак не може се све купити новцима, а судећи по (не)дипломатском понашању и суицидним потезима, Додику су сви новци овог свијета узалудни. Просто је невероватно да Додик није желио примити у опроштајну посјету амбасадорку Савезне Републике Њемачке у БиХ Кристијан Хофман, јер је, по његовом мишљењу, она радила на штету Републике Српске. Кад би се гледала штета, он је недостижан јер је уништио и уназадио народ више од било ког окупатора у прошлости, али дипломатски скандал са амбасадором је ипак превише!
Опалити овакав дипломатски шамар представници привредно и економски најмоћније државе у Европи, која има кључну ријеч и улогу у свим важним питањима у Европи и на Балкану, може урадити само лудак коме су силни новци и моћ помутили разум, и који се окружио улизицама који не смију да га упозоре на последице погубних потеза које повлачи. У Њемачкој живи преко 700 000 Срба, готово колико у Републици Српској, и само овај податак требао би бити довољан Додику да покаже поштовање Њемачкој и Ангели Меркел, јер је само у прошлој години спас, посао и живот достојан човјека нашло преко милион људи и невољника који су се доселили у Њемачку из цијелог свијета, бјежећи од биједе, насиља и сиромаштва, а многи су и са наших простора. Њемачка је мотор Европе и највећи инвеститор у суседној Србији и цијелом Балкану, и питам се да ли је лудак бар мало свјестан економских последица и поруке коју је послао, тјерајући све озбиљне инвеститоре, а о политичким да и не говорим. Шизогене структуре су нам залупиле многа врата, а суицидно провоцирање моћних земаља сигурно ће ући у историју дипломатије као врхунац лудости.
И на крају, гледајући нове Додикове другаре, популиста и савремене апсолутиста, сјетих се разговора који сам прије неколико година имао са једним од лидера Срба у Мађарској. На моје питање какве су медијске слободе, степен људских и мањинских права у Мађарској, саговорник ми је дипломатски одговорио да су медији слободни, али нема опозиционе и критичке штампе. Побратими очито имају доста тога заједничког, и њихова дружења нису нимало случајна!
Небојша Вукановић
