palpal

Ваљда нисмо пробили дно у похлепној трци без граница – погледи Бојана Милићевића

Ако се испостави да је тачно да обољели од короне нису добијали прави кисеоник само зато да би се неко обогатио (а молим Бога да није тако), хоћемо ли барем мало преиспитати сопствени систем вриједности?

Хоћемо ли схватити да због „обећали су ми запослити рођака“ допуштамо да се неко игра нашим животима?

Вриједе ли толико оних 20 метара асфалта због којих сте скупљали гласове за људе којима чак ни здравље није свето?

Шта је страшније – страх од отказа или страх од губитка ваздуха?

Шта је то што добијате кад дозвољавате да вам чак и ваздух узимају?

Није ли довољно што се гушимо одавно? У оптужбама и демантијима, у притисцима и страховима. Гуше се медији, гуши се глас младих, гуше нас масовне хипнозе и масовна апатија. Шта је још остало осим тог кисеоника?

Ако се, пак, испостави да је ријеч о нетачној вијести, биће то разлог да преиспитамо начине политичког дјеловања и да се научимо колику тежину носи свака јавно изговорена ријеч, због оних којима је корона однијела најдраже.

 

Бојан Милићевић