palpal

Тужиоцу Кајганићу треба дати шансу

Прошло је пар дана од именовања Миленка Kајганића за вршиоца дужности главног тужиоца Тужилаштва Босне и Херцеговине, у којима сам стрпљиво чекао да видим да ли ће неко исказати задовољство његовим именовањем, али то се ипак није десило.

 

Бошњаци су исказали бијес и дубоко незадовољство јер је именован без подршке бошњачких гласова, односно претежно од стране Срба у Високом судском и тужилачком савјету. Режим у Републици Српској са друге стране пао је у хистерију јер је вољена Гоца смијењена са шест бошњачких гласова, без иједног гласа из Републике Српске. И док је лажни Отац нације данима лио крокодилске сузе по Бањалуци и Београду пребројавање етничких и ентитетских крвних зрнаца вршио је твитераш и његов (не)потковани савјетник Милан Мито Тегелтија.

 

Збор конститутивних, оличен у Хрватском народном сабору, очекивано је пак, нашао да је ријеч о насилној смјени која је оркестрирана под палицом бошњачког политичког врха, потпомогнутог бесрамним параобавјештајним притисцима и медијским спиновима, чиме је означен слом трећег стуба власти у Босни и Херцеговини, те да наречени чин представља бошњачко отимање и овладавање правосуђем?!?


Лично ми је исказано незадовољство свих националних политичких елита у земљи било мелем за уши и очи напаћене, јер се надам да није само режирано и одглумљено, већ да можда заиста упућује на изостанак утицаја и контроле новоименованог главног тужиоца од стране наведених нарикача. Осим тога, имао сам прилику чути похвале за тужиоца Kајганића од људи који су радили с њим, и који су га редом оцијенили као врло коректног.

Данас већ један хвале вриједан потез – са позиције шефа Посебног одјељења за организовани криминал и корупцију, разријешена је Озренка Нешковић, замјеница бивше главне тужитељице Тадић, која се највише у каријери прославила тврдњом да се висока корупција не може радити, иако је то управо био њен посао! Умјесто ње, Kајганић је именовао Диану Kајмаковић, која је од стране Тадићеве помјерена са позиције шефа ПОK-а, упркос завидном тужилачком искуству.


Чињеница да сам вршилац дужности главноца тужиоца Kајганић нема много тужилачког искуства не мора нужно да буде лоша, напротив, на начин како се радило у Тужилаштву БиХ, ето лијепе среће да никада није ни ушао у њега, и да није имао прилику ништа од устаљених пракси под тим кровом усвоји!

Kада говорим о устаљеним праксама мислим прије свега на очигледан и нескривен политички утицај, изостанак озбиљног процесуирања корупције, посебно оне на вишем нивоу, али и на држање кривичних пријава по ладицама, развлачење поступака до наступања застаре, нетранспарентан рад и слична поступања због којих је народ давно изгубио вјеру у правосуђе на свим нивоима.


Треба овдје напоменути и чињеницу да тужилац Kајганић долази на мјесто главног тужиоца са позиције замјеника главног тужиоца из Посебног одјељења за ратне злочине, што би могло значити да ће у примарни фокус свог рада управо ставити процесуирање предмета ратних злочина, јер је то свакако материја која му је најближа. Иако сам познат по ставовима да свака и свачија жртва заслужује пијетет и правду, ипак у земљи толико бременитој етничким подјелама и са свјежим ранама по којима национални лидери свакодневно копају, можда је борба против корупције и организованог криминала оно што је свима највећи приоритет у овом моменту.

Из сталног контакта са грађанима свих националности, знам колико су сви жељни правде, кажњавања најодговорнијих за стање у којем смо се као друштво нашли и коначног указивања неке перспективе без напуштања ове напаћене земље. Мишљења сам да је то пут којим би нови главни тужилац требао кренути, одлучно се ограђујући од сваког политичког утицаја, да не кажем управо пркосећи му!

Вјерујем да би та борба, уколико буде искрена, неселективна и одлучна, управо била подржана од свију, али и помогла да се разврставање по националној и ентитетској припадности бар неко вријеме остави по страни и да се загледамо у будућност, како је градити и од чега живјети.


Тако бих предложио новоименованом главном тужиоцу да прво истјера на чистац случајеве Драгичевић и Мемић, јер ни те породице, а ни цијела јавност нису заслужили да ти предмети буду преузети у надлежност Тужилаштва БиХ само ради манипулације и прикупљања јефтиних политичких поена претходне главне тужитељице.

Такође, треба да буду формирани тужилачки тимови како би се у што краћем року окончали велики предмети који годинама таворе по ладицама Тужилаштва, попут највеће корупцијске афере Пандора у којој је књига и буквално спала на 3 слова, док остали осумњичени чекају да наступи застара кривичног гоњења која је, колико знам, веома близу.

Нека нова Пандора би свакако могла и морала да анализира поступање контролних органа код увоза текстила и послије периода који је обухваћен првобитном истрагом, јер моја сазнања упућују да нема разлике у поступању од тада до данас. Бројне су и друге афере корумпираног директора УИО Мира Џакуле које је Гордана Тадић држала по ладицама и којима свакако, између осталог, треба дати приоритет.

Такође, као кривична дјела са елементом иностраности, Тужилаштво Босне и Херцеговине требало би се озбиљно позабавити пандемијским набавкама, које су спорне у оба ентитета, од кисеоника, респиратора, маски, тестова, вакцина… Требало би Тужилаштво приоритетно да се позабави и предметом изборних крађа, намјештеним конкурсима, трговином утицајем.


Што би се рекло, посла има, ко хоће да ради! Е сад да ли Миленко хоће, и да ли ће радити оно што треба или оно што „мора“, на начин на који су то морали и претходници, нећемо дуго чекати да сазнамо. На њему је да одабере да ли ће радити по закону, правди и вољи народа или у интересу моћника, али мора бити свјестан како су прошли сви његови претходници, који су служили политичарима, криминалу и Мафији, јер и њега иста судбина чека. Правда је спора али достижна.