Иако су Срби практично у потпуности нестали у Хрватској у 20-ом вијеку, побијени, покатоличени или протјерани са вјековних огњишта током владавине Павелића и Туђмана, малобројни који су остали су грађани другог реда и ме смију да писну, србофобија и мржња нажалост не престаје. То потврђује и срамни интервју који је недељнику Дубровачки лист дала Славица Стојан, редовни професор историје на Свеучилишту у Загребу и предсједница Матице Хрватске у Дубровнику.
Професорица у јавном изливу мржње и србофобије каже, између осталог, да су Срби као бубе и да се против њих треба борити свим средствима, што значи згазити их и истријебити као гњиде. Овакав ријечник користили су нацисти и усташе, а она је својим шовинистичким иступом и фашистичким универзитетским ријечником добила велики медијски простор, чак и насловну страну Дубровачког листа, што показује да има подршку у јавности. Вјероватно да се не ради о језику мржње и фашизму већ традиционалним еуропским и кршћанским вриједностима, које се не доводе у питање.
Сувишно је давати било какав коментар, јер овакви иступу нису достојни било какве реакције осим презира и опреза за наук. Реакција је требала доћи од њених колега, који су требали осудити и оградити се од оваквог дискурса, порука, језика мржње и ријечника.
Треба се само запитати колико је генерација добило наобразбу од професорице, и какве ће бити последице дуго времена, јер она није једина, и шта би било да неки српски професор пошаље сличну поруку, како су Хрвати гњиде које треба згазити и истријебити, како би се покренула лавина, дигла кука и мотика да професор више нигдје не би био сигуран нити би смио главу негдје помолити, а вјероватно да би Соња Бисерко, Наташа Кандић и остали лажни борци за грађанска права скочили све док се не удаљи са посла.
На крају сам се сјетио тзв. „свеучишталаца“, младих усташа са загребачког универзитета који су у љето 1941. године дошли у Требиње и Херцеговину и били кључни подстрекачи и организатори покоља.
Очито да је професорица Славица Стојан, која има некако чудно име и презиме за једног екстремног хрватског националисту и упућује на размишљање ко су јој били преци, имала сличне претходнике који су индокринирале младеж, задојиле мржњом и србофобијом, па је геноцид, масовни покољи, јаме, стратишта и логори смрти били реалан епилог рада интелектуалаца и клера. Професорица нас подсјећа да је историја учитељица живота и ако је не познајемо добро и не научимо лекције плати се скупа цијена.
Небојша Вукановић
