Републике Српска кроз члан 53. Устава Републике Српске
(укидање блок тарифа струје)
Иницијативом за оцјену уставности и законитости од 11.01.2023. године коју је усвојио Уставни суд Републике Српске на 309. сједници 28.02.2024.године, доведене су у питање двије Одлуке Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске од 15.12.2023. године (РЕРС) а којима су регулисани тарифни ставови за кориснике дистрибутивних система и тарифни ставови за јавно снабдијевање електричном енергијом у Републици Српској.
Суштински гледано, РЕРС је у једној (првој) од оспорених одлука (а укупно су двије оспорене) утврдио да “укупан годишњи регулаторни потребан приход оператора дистрибутивних система у Републици Српској за период 2023-2025. годину износи 223.976.863 КМ, који заједно са трошковима коришћења преносне мреже који се преносе на операторе дистрибутивног система по основу преузимања електричне енергије из преносне мреже, у складу са тарифама Државне регулаторне комисије за електричну енергију (у даљем тексту: ДЕРК), у износу од 63.241.149 КМ, даје укупан потребан приход за одређивање тарифних ставова за кориснике дистрибутивних система у Републици Српској од 287.218.012 КМ” па је на основу наведеног одлучено да се кроз тарифне ставове повећа накнада крајњих корисника електричне енергије које ће кроз рачуне плаћати грађани и привреда у Републике Српске.
На истој сједници Регулаторне комисије од 15.12.2022. године донесена је и друга Одлука Регулаторне комисије о тарифним ставовима за јавно снабдијевање електричном енергијом у Републици Српској, којом је одобрена цијена енергије за јавно снабдијевање крајњих купаца електричне енергије према захтјеву јавног снабдјевача Мјешовитог холдинга „Електропривреда Републике Српске“ Матично предузеће, а.д. Требиње, (у даљем тексту: Електропривреда) у износу од 0,0643 КМ/кWh за набавку електричне енергије (ранија цијена је 0,0570 КМ/кWh) да би ставом II ове Одлуке уведена тзв. “блок” тарифа па је основу цијене енергије из тачке I ове Одлуке и тарифних ставова за коришћење дистрибутивне мреже (из претходне Одлуке), уважавајући начело постепености промјена, утврђено је да се примјењују различити (по потрошњи) тарифни ставови за јавно снабдијевање електричном енергијом по категоријама потрошње и групама купаца до 500 кWh од 501-1500 кWh и преко 1501 кWh.
Ова Одлука је такође донесена на захтјев за одобрење тарифних ставова за јавно снабдијевање крајњих купаца, привредног друштва Мјешовитог холдинга „Електропривреда Републике Српске“ Матично предузеће, а.д. Требиње који је је цијену набавке електричне енергије утврдио у вриједности једнакој регулисаној цијени производње електричне енергије на прагу електрана које имају обавезу пружања јавне услуге производње за потребе купаца у јавном снабдијевању и која износи 0,0643 КМ/кWh.
Оно о чему је Иницијатива указала а што се показало као спорно, незаконито и неуставно, је да је супротно члану 72. (5 и 6) Закона о електричној енергији Републике Српске (Сл. гласник Републике Српске, бр. 68/2020) у захтијеваној цијени набавке електричне енергије, није приказан дио набављен на тржишту (у смислу оправдања разлога за поскупљење кWh) али је Регулаторна комисија паушално образлажући овај дио навела да “с обзиром на евидентне поремећаје на тржишту електричне енергије и чињеницу да набавка дијела електричне енергије на тржишту није могла обезбиједити повољнију цијену за крајње купце у јавном снабдијевању” (контрадикција од управо непознатих података које подносилац захтјева Електропривреда није доставила), па је према наводима образложења ове Одлуке, овако захтијевана цијена набавке електричне енергије за јавно снабдијевање представљала повећање од 13% у односу на претходно примјењивану цијену, па је Регулаторна комисија је, наводно у циљу избјегавања тарифних шокова и заштите купаца, прихватила захтјев подносиоца и одобрила захтијевану цијену од 0,0643 КМ/кWh.
Јасно се одмах, осим што поступак доношења ових одлука није био законит, имало закључити да су спорне одлуке ступиле на снагу даном доношења супротно члану 109. Устава Републике Српске којим је прописано да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања у одговарајућем службеном гласилу.
Међутим држећи наведено као ништа мање битно, ипак ваља се осврнути на суштинску законитост и уставност истих.
Враћајући се на начело законитости прописано Уставом Републике Српске – да је Република Српска заснована на владавини права, да је законодавац донио Закон о електричној енергији којим су уређени и услови и начин квалитетног и сигурног снабдијевања крајњих купаца енергијом, организовања и управљања тржиштем електричне енергије, регулисане су и надлежности у области енергетике које обавља Регулаторна комисија (регулатор).
Управо у таквом поступку, регулатор може признавати само оправдане трошкове -укупне трошкове у преносном и дистрибутивном систему, разлоге који су условили висину утврђених трошкова као и у којим случајевима ће Регулаторна комисија вршити корекцију енергетских количина које се односе на трошкове коришћења преносне мреже.
Подносиоци иницијативе су сматрали да је Регулаторна комисија прихватила неоправдан неутемељен и необразложен захтјев који није прецизирао шта се сматра под потребним приходима корисника дистрибутивних система и на шта се они конкретно имају потрошити ако се законито прикупљају. Дакле, постављено је питање, који су то јасно, а не паушално наведени трошкови, који се повећањем цијене прикупљају, у чему се они огледају, који то трошкови треба тек да настану, да капитал стечен повећањем тарифних ставова буде уложен у трошкове који ће наступити или тек наступају (подсјећа се да трошак о коме РЕРС расправља у моменту доношења одлуке није одређен нити је одредив), што представља неуставан и незаконит терет грађана Републике Српске. Другим ријечима, да су спорне одлуке остале на снази, регулаторна средстава била би увећана прије него су трошкови настали, односно трошак би се признао прије његовог настанка, на који начин се нарушава принцип „једнаке вриједности узајамних давања“, из одредбе члана 15. Закона о облигационим односима.
Управо и из истог начела није уставна и законита одлука којом се мањи потрошачи штите у односу на веће потрошаче.
У погледу тзв. “блок” тарифе потрошачи електричне енергије на мјесечном нивоу били су ограничени на исту цијену као и прије доношења спорне Одлуке, уколико потроше до 500кWh мјесечно док су потрошачи који су трошили више од 501-1500кWh и преко 1.501кWh плаћали цијену која је већа. Ово очигледно по себи није било једнако према свим грађаним Републике Српске а нарочито није било једнако у односу на привредне субјекте који имају уставне гаранције слободног привређивања и без којих грађани Републике Српске немају приступачно задовољење редовних животних потреба за робама и услугама.
Устав Републике Српске у поглављу III, у члану 50. одређује економско и социјално уређење, па спорне одлуке регулатора нису биле сагласне са чланом 52. Устава Републике Српске, који дефинише слободно предузетништво које се може само законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи. Стога је по подносиоцима Иницијативе дата оцјена да наведене Одлуке крше и слободу привређивања јер су привредници натјерани да троше мање, смањују потрошњу електричне енергије што и јесте, свједоци смо довело до посљедица на тржишту Републике Српске.
Дискриминаторски постављен принцип фаворизације појединца односно постављањем принципа повлашћеног положаја мањег потрошача у односу на оног ко више или знатно више троши није ни смисао Закона о електричној енергији Републике Српске нити таква овлашћења има Регулаторна комисија има на основу закона.
И Законом о заштити потрошача Републике Српске, чланом 46. (3) одређено је да трговац који пружа економску услугу (електричну енергију) има обавезу да омогући потрошачу коришћење под једнаким условима, без дискриминације а том контексту треба тумачити и одредбе члана 13. истог Закона који у ставу (11) прописује да је забрањена дискриминација било којег потрошача, …условљавањем продаје производа… Условљавање продаје на начин како то чини спорна Одлука у контексту наводних уштеда, нису у равноправном положају, опет исти купци који више потроше не зато што желе неки посебан комодитет, него из простог разлога што више грађана може слободно да живи у једном простору (вишечлане породице) који ће имати већу потрошњу од појединца који сам живи и логично има мању потрошњу.
Треба додати да Уговори које су грађани почетком 2021. године почели да закључују са снабдјевачима електричном енергијом не предвиђају спорну “блок” тарифу нити је иста предвиђена законом у погледу уговора који се закључује нити је у овлашћењима Регулаторне комисије било, да на овакав начин проводи овлашћења из члана 28 и 29. Закона о електричној енергији Републике Српске, јер није спорно да Регулаторна комисија има право да доноси тарифни систем за продају електричне енергије и коришћење дистрибутивне мреже, доноси тарифни систем за продају електричне енергије и коришћење дистрибутивне мреже, утврђује тарифне ставове за кориснике дистрибутивних система (члан 28. ставови 5 и 6), али није овлашћена да ствара ван овлашћења подјелу, категоризацију тарифних ставова или блоковске тарифе дијелећи једне потрошаче од других. Фактички умјесто на једнак приступ под истим условима, грађани који више потроше били су “кажњени” већом цијеном по кWh утрошене електричне енергије у односу на оне који потроше до 500кWh мјесечно.
Забрана дискриминације је један од основних принципа на којима почива уставно уређење Републике Српске и као такав прокламован је приликом доношења устава и уграђен у законодавне оквире заједно са другим принципима који су темељ доношења законских и подзаконских аката,те као уставни принцип, мора бити испоштован приликом доношења законских и подзаконских аката.
Члан 53. Устава Републике Српске гласи: Република обезбјеђује заштиту потрошача.
Горан С. Василић, адвокат с.р.
