Управо су стигли посланицима материјали за сутрашњу Посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске, у којој су, као и много пута раније, набацан важни историјски догађаји из прошлости али нема најављеног Изборног закона Републике Српске, који је и јуче, као и у много наврата раније, најављивао Додик.

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ИНФОРМАЦИЈА О АКТУЕЛНОЈ БЕЗБЈЕДНОСНОЈ И ПОЛИТИЧКОЈ СИТУАЦИЈИ У СВИЈЕТУ СА АСПЕКТА РЕПЕРКУСИЈА НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Бања Лука, март 2024. године
УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Утицај геополитичких процеса као и нарушавање односа између великих сила након завршетка Хладног рата, увели су свијет у стање безбједносне и геополитичке нестабилности што се увелико одражава на међународну позицију Републике Српске као и безбједност њених грађана.
Садашњи развој догађаја упућује на то да се окончава ера униполарног свијета са Сједињеним Америчким Државама као неспорним хегемоном уз подршку Велике Британије и дијела Европске уније. („Свјетском поретку, којег познајемо и у оквиру којег деценијама живимо, истекао је рок трајања“)
Налазимо се у историјском времену сукоба основних концепата међународне политике, политичких система, филозофија и система вриједности.
Промјене у структури међународног политичког система окарактерисане су од стране научне и стручне јавности, на свим странама, као успостављање новог међународног поретка. У контексту геополитички и геостратешки „малих“ држава и народа, који се налазе у сложеном геополитичком положају, од судбинске је важности да разумију ове промјене и процесе. Појачане дипломатске активности у региону јасно указују и на промјену динамике међународне политике, па из тог разлога сматрамо да је о овим питањима нужно разговарати у Народној скупштини, као највишем демократском тијелу Републике Српске.
Члан 69. став 2. Устава Републике Српске каже да “Уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина“ и у складу са тим представља највише и најбитније законодавно-представничко тијело у Републици Српској. Сходно томе, сједница Народне скупштине Републике Српске најпозваније је мјесто на коме се разговара и донoсе закључци који ће бити јасне смјернице за дјеловања свих нивоа власти.

Након завршетка Хладног рата, рушењем Берлинског зида, распадом СССР и СФР Југославије, а настављено инвазијама западних сила у региону Блиског истока и Средњег истока, започело је усложњавање глобалне политичке и безбједносне ситуације. Кулминација долази са „Арапским прољећем“ и почетком имигрантске кризе, тј. масовним покретањем становништва из подручја Блиског истока и Сјевера Африке ка Европи.
Република Српска, проистекла из Oдбрамбено – отаџбинског рата српског народа на територији данашње БиХ, као једне од шест република које су биле у саставу некадашње Југославије, својом географском позицијом се нашла на „путу“ свих наведених геополитичких процеса, како глобалних тако и регионалних. Самим тим, анализе о тренутној међународној политичкој и безбједносној ситуацији, те процесима који су јој претходили или јој слиједе, немогуће су без анализе настанка и функционисања Републике Српске и њене улоге у овом свеобухватном контексту.
Коначни распад Југославије настао је као резултат и посљедица низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека.

Ти немири и сукоби су једним дијелом осмишљени, иницирани и подржавани и ван граница тадашње Југославије. Након периода политичких криза осамдесетих година, и појачавања сукоба око неријешених питања који су прерасли у међуетничке оружане сукобе од 1991. и довели до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Ратни сукоби су били мањи у Словенији средином 1991., а у Хрватској и Босни и Херцеговини (1992—1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих. Прије избијања грађанског рата у БиХ у априлу 1992., у атмосфери несигурности и страха за властити опстанак, српски народ у БиХ је 09. јануара 1992. прогласио Републику Српску, као гарант опстанка и останка Срба у БиХ.

Легитимност, територијалност и административно устројство Републике Српске потврђени су Дејтонским мировним споразумом (1995) и Уставом БиХ, којима је ентитетима у БиХ дат висок ниво аутономије и широка лепеза уставних овлаштења, а БиХ створена као федерација два аутономна ентитета, и три конститутивна народа (Срба, Хрвата и Бошњака).
Наведена овлаштења подразумијевала су, између осталог, успостављање ентитетске војске и полиције Републике Српске, чији ултимативни задатак је био обезбиједити мир, ред и безбједност грађана овог ентитета, док је други бх. ентитет, Федерација БиХ, имао иста права и ингеренције.
Овакво уређење није никаква новост и урађено је по узору на многа друга друштва за која је, као посљедица грађанског, етничког рата, консоцијални систем био гарант мира и стабилности. Тако је и са БиХ.
Такво политичко-правно уређење у БиХ, правно потврђено и међународно признато Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ, једини је гарант политичке стабилности, а самим тим, посљедично и укупне безбједности у БиХ, али и шире. Важно је напоменути да кроз историју региона, познатог сада под називом Западни Балкан, потврђено је да стабилна и мирна БиХ значи стабилан и миран Западни Балкан, а тиме и цијеле Југоисточне и Централне Европе. Управо та константа је разлог којим се институције, лидери и грађани Републике Српске мирним и политичким средствима боре за очување консоцијалног система управљања у БиХ, очувања Уставом загарантованих компетенција, као незаобилазног фактора мира и стабилности на Западном Балкану.

Најчвршћи гарант и најпоузданији ослонац и партнер свим учесницима мирољубивих процеса који воде ка очувању и унапређењу мира и политичко-безбједоносне структуре у БиХ, региону, Европи и свијету јесте управо Република Српска.
Глобално, највећи геостратешки спор између Запада и Русије у постхладноратовском периоду била је константна експанзија НАТО пакта на Исток Европе, према границама Руске Федерације. Све међународне безбједносне па и политичке гаранције које су дате Руској Федерацији након распада Совјетског Савеза биле су одбачене као превазиђене. НАТО се као супростављени војни савез ширио дубоко у непосредно руско сусједство упркос противљењима Москве, оваква политика Запада на крају доводи до отвореног безбједносног надметања са Русијом које ће кулминирати у Украјинској кризи. Друга фаза Украјинске кризе је започела оружаним сукобом 24. фебруара 2022. године, након чега се односи између Запада предвођеног САД-ом и Руске Федерације погоршавају до нивоа историјског минимума. Управо зато и стручна јавност оправдано говори о Новом хладном рату (Хладном рату 21. вијека). Тачније, политички, економски, војни и културни односи између Запада и Русије су данас најлошији у последњих 30 година и није реално за очекивати брзу нормализацију. Међутим, историја нас учи да велике силе на крају увијек пронађу начин да нормализују односе и зато је у ,,маглама сукоба” важно водити одговорну политику.
Управо из тог разлога сматрамо да Република Српска треба да задржи стриктну и досљедну неутралност у руско-украјинском оружаном конфликту, исходивши истовјетну позицију БиХ.

Подсјетимо, датум 24.02.2022. године, послије којег у Европи, а већим дијелом и у свијету, ништа више није исто – у рангу је великих историјских датума, укључујући 11.09.2001. године (напад Ал-Каиде на САД – почетак рата против исламског тероризма), 09.11.1989. године (пад Берлинског зида – окончање Хладног рата) или 28.07.1914. године (аустро-угарска објава рата Србији – почетак I свјетског рата).
Геополитички положај Западног Балкана је у контексту Украјинске кризе постао изразито неповољан јер се налази на простору који Запад одређује као своју интересну сферу. Положај БиХ и Србије додатно је комплексан јер нису чланице НАТО пакта, тако да се од стране овог војног савеза посматрају као могуће зоне нестабилности дубоко иза линије конфронтације између Запада и Русије. За Републику Српску је од пресудног значаја да инсистира на политици несврставања у руско-украјинском сукобу и да остане војно неутрална у периоду великих војних напетости између Запада и Русије. Зато је важно од кључног значаја инсистирање на досљедној примјени међународног права као једине заштита за опстанак „малих“ држава у периоду нестабилности у односима између великих сила.
Западни Балкан чини дубоку територијалну позадину за Запад – односно традиционално „мекани трбух“ или „неуралгичну тачку“ Европе. Тако ће Запад предузети све што мора да би га стабилизовао. У вези са тим, Републици Српској није у интересу да се перцепира као дестабилизирајући фактор у БиХ – односно на Западном Балкану.
Република Српска не сматра себе непријатељем Запада и не настоји да се изолује од Запада, већ се нада да ће у будућности државе које припадају западној заједници показати жељу да разумију сложену реалност БиХ и наставити прагматичну сарадњу са Републиком Српском која се води принципом поштовања међусобних интереса и на таквим основама Република Српска је спремна за дијалог и сарадњу.
Односи држава Европске Уније и Републике Српске биће генерално од пресудног значаја за адекватну реализацију свега наведеног. У условима актуелне кризе изазване сукобима у Украјини, те комплексним постојећим системима односа унутар Уније, потребно је очекивати нова политичка преслагивања. Излазак Велике Британије из чланства Европске Уније и екстремни аспекти имигрантског прилива у земљама Европе (у првом реду мијењање демографске стварности и појачање терористичких активности) представљају највеће изазове за престројавање Европске Уније у наредном периоду.
Напад терористичке организације Хамас на цивилно становништво Израела у октобру прошле године и војни одговор Израела на стравичне злочине који су почињени над јеврејским становништвом оживио је пријетње од исламског тероризма, те ставио под „појачани надзор“ колективног запада други дио БиХ, Федерацију БиХ у којем живи словенскомуслиманско становништво. Стравични терористички напад који су недавно извели исламски терористи у Москви и смрт огромног броја недужних цивила међу којима и дјеца указује да глобални сукоб у који свијет улази могао би бити бруталнији од свих ратова у нашој прошлости јер га неће водити само државе или државни војни савези већ у њему и сада учествују глобалне недржавне терористичке мреже.
Управо један овакав догађај може бити повод екстремистима на нашим подручјима за изазивање инцидената или вршење кривичног дјела тероризма, јер желе да њихови циљеви, a то je изазивање страха и панике, добију што јачи одјек у јавности.
Претходно наведена глобална дешавања имају утицај на односе у БиХ и безбједносну и политичку позицију Републике Српске. Бајденова администрација је наш неутрални став према украјинској кризи и наше традиционалне културне и вјерске везе са Руском Федерацијом именовала као „малигни руски утицај“ који има за циљ дестабилизацију региона и покретање сукоба. Подршку предсједника Путина и Руске Федерације нашој правној и политичкој борби за очување уставног капацитета Републике Српске, загарантованог Дејтонским споразумом, представили су као крунски доказ наше намјере да дестабилизујемо регион у корист руских интереса, иако је Руска Федерација више пута и практично потврдила да се залаже за дејтонско уређење БиХ, да благонаклоно гледа на европски пут БиХ, те је сваки пут на Савјету безбједности УН гласала за продужење војне мисије Алтеа коју чине углавном војници из држава НАТО савеза.
Наратив о „руском малигном утицају“ био је само пропагандна припрема за покушај рестаурације протектората над БиХ. Све је почело доласком америчког амбасадора Мајкла Марфија, а наставило се покушајем наметања њемачког грађанина Кристијана Шмита као високог представника у БиХ, иако дотична особа није никада именована на ту позицију релевантном резолуцијом Савјета безбједности УН како је то и прописано Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у БиХ.
Дјеловањем америчке амбасаде и Кристијана Шмита, међународне институције предвиђене Дејтонским споразумом да штите мир, постале су једна од највећих пријетњи по мир у БиХ. Наметање законских рјешења којима је омогућено процесуирање изабраних и именованих лица у Републици Српској и то због непоштовања воље Кристијана Шмита, вршење утицаја преко страних судија на измјену уставног поретка БиХ одлукама Уставног суда БиХ, притисцима на инвеститоре у циљу урушавања буџетског система Републике Српске, опструкције договора домаћих политичких лидера око испуњавања услова Европске уније, недвосмислено показују намјеру успостављања апсолутне власти неизабраног и неименованог странца над БиХ.
У Босни и Херцеговини законодавну власт врши Парламентарна скупштина БиХ, Народна скупштина РС и Парламент Федерације БиХ, као и скупштина Брчко Дистрикта. Ни једним позитивним правним прописом – Дејтонским споразумом, уставима или законима у БиХ није Високи представник предвиђен као учесник или дио било које фазе законодавног поступка. Стога наметнуте допуне Кривичног закона БиХ у дијели који се тиче тзв. кривичног дјела „неизвршавање одлука високог представникас“ за које се терети предсједник Републике г. Милорад Додик и директор Службеног гласника РС г. Милош Лукић нису и не могу бити правни основ нити за покретање истраге нити за подизање оптужнице. Такав рад Тужилаштва БиХ и Суда БиХ на најгрубљи начин нарушава систем подјеле власти у БиХ и начин на који је то конципирано уставним документима. Све претходно речено казује у прилог томе да политизација овог квазикривичног поступка, истиснула је његову правничку садржину и оголила га и минимума права а превела га на терен силе са унапријед одређеним исходом.
И сама ЕУ изразила је незадовољство наметањем измјена изборног закона БиХ од стране Кристијана Шмита и нагласила да „очекује да власти Босне и Херцеговине проведу потребне реформе како би осигурале да се избори проведу у складу са европским стандардима примјеном ОСЦЕ/ОДИХР-а и релевантних препорука Венецијанске комисије, те осигурају транспарентност финансирања политичких странака“. Дакле, не постоји јединствен приступ земаља ЕУ у односима према БиХ, а у овом случају и према Кристијану Шмиту и његовим нелегалним поступцима.
Међутим, све ове активности директно су подржане од стране тренутне америчке администрације која кроз санкције функционерима Републике Српске и квазисудским поступцима за вршење својих уставних и законских овлашћења, а уједно и притиском на банкарски систем покушава да елиминише све центре отпора увођењу колонијалне власти.
Република Српска у оваквим односима мора сачинити темељну анализу укупне новонастале ситуације, сачинити одговарајуће закључке и предузети одговарајуће активности. То укључује ревизију њеног досадашњег концепта међународних односа. Ако би то пропустила да учини, доспјела би у ризик непредузимања одговарајућих корака благовремено.
Недвосмисленост и јасност и уставних одредби и основних стартешких поставки, а у вези са националним интерсима, а посебно са трајним – виталним, не остављају широк простор за било какву врсту компромиса у било каквим преговорима, док у склопу унутрашњег дијалога могу бити тема њихових корекција у склопу Уставом предвиђених процедура.
Републици Српској у наведеним активностима, не иду на руку непријатељски, неуставни, недејтонски потези политичког Сарајева и лобирања у свјетским центрима моћи којима се фаворизују бошњачки ставови и циљеви, који за циљ имају институционално одумирање, а затим и укидање Републике Спске.
Наглашавамо да све институције на чијем челу су Бошњаци, без обзира на ниво институције, искључиво раде на укидању Републике Српске. У првом реду се мисли на утицај који у свакој земљи има Министарство спољних послова, које са огромним апаратом како у сједишту Министарства у Сарајеву, а посебно у ДКП мрежи, ради на остварењу бошњачких циљева. Срби који раде у Министарству иностраних послова, као и у било којем другом на чијем челу су Бошњаци, жртве су дискриминације на националној основи.
Одржавајући своје основне интересе, Република Српска би требало да искаже одговарајућу спремност на изналажење рјешења за акутна или хронична отворена политичка питања у БиХ.
Република Српска не само да не смије умањити обим или интензитет свог инсистирања на досљедној примјени Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ, већ их и појачати. Све ове активности је потребно спроводити у писменој и усменој форми према свим субјектима од интереса.
У условима нових политичко-безбједносних глобалних и регионалних околности, Република Српска ће наставити са свим започетим економско-социјалним и другим реформама, у покушају да се ублаже и амортизују удари на животни стандард.
Приоритет Републике Српске остаје и приближавање стандардима ЕУ у свим кључним и за нас прихватљивим областима. У околностима значајно измијењеним сукобом у Украјини и реакцијом Запада, мислећи при том на ЕУ, НАТО и њихове савезнике, и израелско-палестинским сукобом, никако не смијемо заборавити опасност од имиграција становништва из земаља Блиског истока или Сјеверне Африке. Ове имиграције, биле легалне или илегалне, за Републику Српску представљају истовјетан социјално-демографско-економско-безбједоносни ризик, који никако, и ни по коју цијену не смијемо дозволити.
Поменути рат између Израела и Хамаса рефлектује се на БиХ у смислу безусловне подршке једној од страна и свако ново дешавање у свијету открије дубоку поларизацију друштва у БиХ.
Утицај израелско-палестинског сукоба је највидљивији код радикалних појединица и група на подручју Федерације БиХ који јавним иступима покушавају да у контексту израелско–палестинског сукоба створе тензије међу становништвом, а све то како би нарушили стање безбједности и изазвали страх код неистомишљеника.
Реперкусије по безбједносно стање у БиХ постоје из разлога што може доћи до повећаног ризика од прилива миграната због рата између Израела и Палестине и представља велики безбједносни изазов, с обзиром на чињеницу да је палестински народ познат по терористичкој и екстремистичкој активности.
Потенцијално угрожавање безбједности Републике Српске и БиХ индиректно може бити везано и за посљедице ратног сукоба у Сирији. Наиме, након пораза Исламске државе на овом подручју огроман број лица која су били учесници у овом сукобу се и даље налазе на подручју Сирије, Ирака и Турске.
Највећи дио ових лица су смјештени у кампове који су под контролом Антитерористичке коалиције коју предводе САД и различитих хуманитарних организација које су под покровитељством УН. Већина популације која се налази у овим камповима су жене и дјеца, чланови породица терористичких бораца, који су након расформирања Исламске државе смјештени привремено на ове локације. Ови кампови са женама и дјецом су углавном полузатвореног типа, али то не значи да они могу слободно да оду када то желе. Са свих страна су окружени пустињом, а на сјеверу је граница Турске која је потпуно затворена за даље кретање ових лица.
Највећи дио мушкараца, припадника ИСИЛ, налази се у затворима који су под контролом Антитерористичке коалиције, који су такође у почетку били привременог карактера. Међутим, вријеме је показало да су ти привремени затвори постали мјесто задржавања припадника терористичке организације на дужи рок. Терористички борци који се тамо налазе углавном су затворени без икаквих проведених законских процедура и већина њих тражи повратак у матичне земље, односно репатријацију која подразумијева провођење кривичних поступака у земаљама поријекла.
Не постоје егзактни подаци о броју лица која се налазе у овим камповима или затворим, мада различите међународне структуре калкулишу са различитим бројевима. Подаци хуманитарних организација које дјелују у оквиру мандата УН говоре да се ради о броју од око 700.000 људи који су распоређени у око 400 различитих кампова или привремених затвора. Оно што је битно напоменути је да различите обавјештајне структуре број ових лица или увећавају или умањују у зависности од њихових потреба тако да се бројеви крећу од 200.000 па све до 2 милиона лица.
Овај проблем у односу на Републику Српску и БиХ треба посматрати кроз два аспекта. Прво, број држављана БиХ који се тренутно налазе на наведеном подручју је око 160 и њихова очекивања су да буду депортовани у БиХ уз адекватан кривично-правни третман по доласку у земљу. Посматрајући ово из угла раније донесених пресуда у институцијама БиХ, резиме би био да жене и дјеца неће кривично одговарати, а мушкарци ће бити осуђени на минималне казне и врло брзо инфилтрирани у наше друштво са додатно изграђеним терористичким намјерама.
Друго, већ извјесно вријеме постоји поговор у међународним дипломатским круговима да Турска планира да распусти све наведене кампове и да тај „нови мигрантски талас“ упути према Европи чиме би Балканска мигрантска рута била централна одредница за њихово кретање према земљама Западне Европе. Овај сценарио би додатно утицао на погоршање стања безбједности не само у БиХ, већ у свим транзитним земљама које се налазе на овој мигрантској рути.
Посебан безједносни изазов је тренутно сукоб у Украјини. Отворени сукоб геополитичких сила на подручју Украјине представља безбједносни изазов за читав свијет. Тренутна политика које се води у ЕУ је директно подређена интересима САД које безрезервно подржавају Украјину тиме штитећи своје геополитичке интересе. Свако неслагање са оваквим ставом изазива одређене контрамјере које се огледају у различитим како политичким тако и економским притисцима и уцјенама од стране администрација западних земаља.
Иако, овај сукоб тренутно нема конкретне реперкусије по Републику Српску у војном или безбједносном смислу итекако има у политичком и економском што онда може бити увод и у неке друге аспекте угрожавања.
Етикетирање Републике Српске кроз подршку Руској Федерацији као партнера може бити третирано као позив различитим радикалним и милитантним групацијама, што се интензивно ради кроз медијски дискурс контролисан од стране западних земаља.
На овај начин врши се директан притисак на руководство Републике Српске да промијени свој став. Инструменти за реализацију оваквих циљава западних земаља, а прије свега САД, су веома различити, почевши од различитих негативних медијски контролисаних кампања па до санкционисања политичких званичника Републике Српске и наметања различитих незаконитих рјешења кроз незаконито дјеловање ОХР у БиХ и нелегитимног високог представника међународне заједнице.
На дужи рок ово за посљедицу може имати даља продубљивања конфронтација на политичком плану у БиХ гдје би се за све оно што није добро директно оптуживала Република Српска и њено руководство.
Имајући у виду наведена безбједносна дешавања у свијету не можемо у потпуности искључити могућност терористичких активности на нашим просторима, иако тренутно не постоје информације које би указивале на припремање терористичких напада или других видова насиља.
С тим у вези су и захтјеви према БиХ у поступку приступања европским интеграцијама,који иду ка сузбијању свих облика терористичких пријетњи, развијања стратегија за борбу против тероризма и редовног праћења безбједносне ситуације у држави. Наведени задатак је тим сложенији када се има у виду константан притисак на промјену дејтонског државноправног поретка под изговором придруживања ЕУ.
Чињеница је да је БиХ у уставноправном, па и административном смислу комплексна и асиметрична федерална државна заједница. Међутим, у чланству Европске уније налазе се подједнако сложене државе које на ефикасан начин испуњавају све обавезе које проистичу из чланства у ЕУ. Познато је и да су неке земље прошле кроз уставне промјене прије уласка у ЕУ, али нигдје није тражена потпуна реорганизација уставноправног система какава се настоји наметнути БиХ (нпр. Краљевина Белгија).
Имајући у виду наведено, обавеза је свих актера из Републике Српске да у заједничким активностима са другим нивоима власти у БиХ у процесу европских интеграција дјелују искључиво по правилима Система координације у БиХ , који је у ту сврху и конципиран јер се једино на тај начин може заштитити уставни капацитет Републике српске, али и обезбиједити да се „европске обавезе“ на простору БиХ реализују синхронизовано. као и да у комуникацији са својим саговорницима из Брисела БиХ иступа једним, усаглашеним гласом.
Такође, поред Система координације, важно је и да се у области европских интеграција, међународне сарадње и интеракције са другим нивоима власти у БиХ, у потпуности ревитализује одлука којом је уређено питање хоризонталне, дакле републичке координације и комуникације и иступања према спољним партнерима.
Посебан акценат потребно је ставити на продубљивање односа са земљама које су и до сада биле, отворено или дискретно, наклоњене Републици Српској и разумијевале њену незавидну политичку и другу позицију у уставно и легалистички девастираној БиХ.
У Народној скупштини Републике Српске, у овом тренутку, као највишем законодавном тијелу, потребно је ангажовање свих посланика како би постигли усаглашене ставове о овим значајним питањима који изазивају превирање у глобалним оквирима, а све у циљу осигуравања мира, стабилности, на добробит грађана који су нас изабрали за своје званичне представнике.
Република Српска је гарант опстанка и слободе на овим просторима, за чије је постојање везана будућност цијелог српског народа који је Дејтонским мировним споразумом добио оно за шта се мукотрпно борио у Одбрамбено-отаџбинском рату, и зато се, данас морамо јединствено борити, окупљени у атмосфери тренутних тешких и деликатних околности, у превирањима која долазе из цијелог свијета и под притисцима као никада раније.
Опредијељени смо за опстанак Српске, као успјешне и стабилне, изградњу мира и стабилности, и зато морамо у њеном највишем законодавном органу учинити све, да нашим јединством и усаглашеним ставовима, очувамо мир и стабилност.
У тренуцима осјетљивих дешавања, ратне, економске и сваке друге природе, а која се дешавају у глобалним, свјетским оквирима, требамо процијенити ситуацију и заузети ставове, како би притисак и криза споља мање утицали на ефективну стабилност наших народа и државе.

СТАЊЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ И БиХ

Анализирајући све параметре из Информације о стању безбједности у Републици Српској у 2023. години, може се закључити да је стање безбједности на цијелој територији Републике Српске стабилно и задовољавајуће.
Укупан број кривичних дјела је у незнатном порасту, али је стопа расвјетљености, посебно по непознатом извршиоцу, повећана. Кривична дјела општег криминалитета су мало испод петогодишњег просјека. Тренд раста високотехнолошког криминалитета се наставља, у порасту су КД против сексуалног злостављања и искориштавања дјетета.
Борба против организованог криминалитета остаје приоритет у раду Министарства унутрашњих послова Републике Српске, иако је број евидентираних криминалних група у нивоу петогодишњег просјека. Појачане активности на сузбијању злоупотреба опојних дрога су довеле до повећања откривености КД и прекршаја. Биљежи се одређени пораст броја откривених кривичних дјела привредног криминалитета и коруптивних кривичних дјела.
Број почињених прекршаја нарушавања јавног реда и мира и прекршаја у вези са оружјем и муницијом у незнатном је порасту. Тренд раста вршњачког насиља је настављен. Наставља се предузимање неопходних додатних мјера у складу са Планом за превенцију вршњачког насиља и у сарадњи са другим надлежним институцијама. И поред бројних превентивних и репресивних активности, број саобраћајних несрећа и смртно страдалих лица је у порасту у односу на претходну годину. Сарадња свих релевантних организација и институција ради унапређења безбједносне културе, те свеукупне безбједности саобраћаја се наставља.
Стање у области илегалних миграција је тренутно под контролом и задовољавајуће. Међутим, посебна пажња се посвећује детектовању организованих криминалних група које се баве кријучарењем миграната, при том не занемарујући све претходно поменуте информације.
Дакле, Министарство унутрашњих послова Републике Српске успјешно испуњава све, законом и уставом повјерене му, послове и задатке, на заштити уставног поретка Републике Српске, безбједности живота и имовине свих њених грађана, што ће наставити да чини и у наредном периоду.
При том се не заборавља чињеница, да према расположивим подацима, једну од безбједносних пријетњи у БиХ представљају тероризам и екстремизам инспирисани радикалном исламистичком идеологијом, имајући у виду да БиХ у континуитету, још од доласка првих муџахедина током протеклих ратних дешавања, има проблем са активним дјеловањем радикалних исламистичких организација и покрета.
Анализом свих досадашњих терористичких напада у БиХ утврђено је да су извршиоци истих били радикални исламисти, чланови или симпатизери селефијско-вехабијских заједница или бивши муџахедини, припадници одреда „Ел Муџахид“.
Највећи терористички напади који су се десили до сада у БиХ су: Мостар 1997. године напад ауто-бомбом од стране терористичке групе лица Али Хамад; Бугојно 2010. године напад експлозивом на полицијску станицу у том граду изведен од стране селефисте Хариса Чаушевића и његове групе; Сарајево 2011. године оружани напад селефисте Мелвида Јашаревића на амбасаду САД-а; Зворник 2015. године оружани напад на полицијску станицу од стране радикализованог Нердина Ибрића који је извршио убиство једног полицајаца те рањавање двојице полицајаца МУП-а Републике Српске и Сарајево 2015. године напад и убиство два војника Оружаних снага БиХ од стране селефисте Енеса Омерагића.
Већ дуги низ година, а посебно од несретног терористичког напада на Полицијску станицу у Зворнику, Министарство унутрашњих послова Републике Српске се озбиљно бави овом проблематиком. Посебно се то може рећи за период од успостављања Управе за борбу против тероризма и екстремизма у оквиру Министарства, чији је примарни задатак прикупљање и анализа свих сазнања, информација и доказа у вези са тероризмом.
У циљу спречавања и предупређења било каквих негативних безбједносних рефлексија на подручју Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске је, након извршене анализе безбједносно интересантних догађаја, како у БиХ, тако и на међународном нивоу, је већ предузело низ превентивних активности, те наложило одређене мјере:
Интензивиране су активности усмјерене на прикупљање безбједносно интересантних информација и сазнања у контексту наведених догађаја. А посебан сегмент у том контексту чини праћење активности и објава на друштвеним мрежама. Иницирана је размјена подaтака и сазнања са другим надлежним полицијским и безбједносним агенцијама како у БиХ, тако и у региону.
Под посебном пажњом су од раније идентификована лица која се доводе у везу са терористичким активностима, посебно она која су предмет потјерница.
Наложено је и појачано обезбјеђење јавних скупова и свих других окупљања, а посебан изазов представљају велики скупови поводом вјерских празника све три конфесије у наредном периоду.
Појачано је и обезбјеђење јавних институција, а посебан акценат стављен је на школе, гдје се настављају све активности претходно усаглашеног мултисекторског приступа, али уз додатни активизам школских полицајаца.
Предузимају се и све потребне мјере према агенцијама за обезбеђење лица и имовине, у смислу усмјеравања њиховог дјеловања и поступања приликом евентуалних безбједносних пријетњи будући да се показало да су оне прве на удару.