Дубровачка Република је феномен који показује како добро организован систем, одговорна и мудра политика посвећена колективним интересима, могу обезбједити опстанак, вјековима очувати народ на малом територију и нестабилном подручју. Из уређења и начина функционисања система древне Дубровачке Републике и данас могу се извући одређене поуке.

У Дубровачкој Републици све је било подређено колективу и општим интересима мале државице и грађана. Од оснивања се гушио сваки индивидуализам, а Дубровчани су створили јаке институције и механизме како би спријечили да неки појединац стекне велику моћ, буде изнад институција и подреди себи интересе цијелог града. На челу Дубровачке Републике налазио се кнез који није имао велика овлашњења, бирао се из редова локалне аристократије, старијих од 50 година, и мијењао сваких мјесец дана.

Управо због честих промјена, кнез није могао стећи велику моћ и утицај, па иако су неки угледни Дубровчани и по 7 пута бирани за кнеза, нису имали више власти од чланова Сената. Стварна политичка моћ била је у рукама Великог вијећа и Сената, или Вијећа умољених, који је био својеврсна влада, доносио и спроводио најважније одлуке. Оне су доношене након дугих, озбиљних и понекад вишедневних расправа, никада се није исхитрено „ломило преко кољена“. Гласање је увијек било тајно, а одвијало се тако што су платнене лоптице нечујно убацивале у кутију са двије преграде, и нико није могао знати како је гласао неко од чланова Великог вијећа и Сената.

Овлашћења кнеза су стално смањивана, па је он на крају постао само протоколарна личност, чувар државног печата који се у јавности појављује само на посебним церемонијама у пратњи 12 или 24 тјелохранитеља. У Дубровачкој Републици су тако снажно и намјерно гушили сваки индивидуализам да су споменици Гундулићу, Држићу или Руђеру Бошковићу подигнути тек након што је Наполеон укинуо Дубровачку Републику. Чак и након смрти Руђера Бошковића у Италији данима је расправљано да ли да се плоча са његовом биографијом постави у Дубровачкој катедрали, а позитивна одлука је донесена тијесном већином. Култ личности се тако снажно гушио, да је чак подизање споменика на јавном мјесту заслужним грађанима након њихове смрти прећутно било забрањено.
Захваљујући чињеници да је све било подређено колективним интересима града а не интересима неког појединца, богатог аристократе, трговца, кнеза или сенатора, ова мала Република је постала трговачка сила, веома утицајна и богата, а једно вријеме у Средњем вијеку имала је највећи приход по глави становника у Европи.

Насупрот Дубровачкој Републици, Балканом данас углавном владају деспоти и тирани, који деценијама апсолутистички владају покореним народом и заробљеним државама. Тирани су покорили и подредили себи све институције, и де факто више не постоји подјела на извршну, законодавну и судску власт, већ тирани самовољно одлучују о свему. Они одређују све, од тога ко ће бити министар, директор, или судија, до тог ко ће од његивих присталица почети да ради у неком јавном предузећу или колики ће тендер да добије неки његов тајкун. У окупираним подручјима под влашћу тирана нема правне државе, не поштују се закони и основна људска права, а покорено становништво преживљава у великој биједи и сиромаштву, док је сво богатство концентрисано само у рукама малог броја привилегованих политичара и тајкуна блиских властима.

Систем владања у региону је сличан, а најтежа ситуација је у Црној Гори, гдје Мило Ђукановић уз помоћ својих марионета влада 3 деценија, и у Републици Српској гдје са мањим прекидима Додик влада пуне двије деценије. Што је владавина дужа моћ и богатство владара је све већа,  а са друге стране народ је све сиромашнији, држава задуженија, а број становника се рапидно смањује.

И док савремени деспоти подстичу издаје и купују људе, стари Дубровчани су издају кажњавали окрутним јавним убиством, након понижења и везивања изајника за Орландов стуб срама. Након јавног вјешања тијело издајника исјекли на четири дијела и изложили у свим дијеловима града да служи као опомена свима. Дубровчани су у камену уклесали подземне амбаре у којима је у сваком тренутку било 1 500 тона жита и хране, и због ових залиха у Дубровнику никада није било глади, док је Република Српска остала без Робних резерви и у случају непогодне грађанима не може понудити ни паштету помоћи.

Неке историјске паралеле јасно показују шта је узрок данашњих проблема и девијација у друштву. Све док се на овим просторима не изврши корјенита промјена накарадног система, којег треба уништити до темеља, успостави правна држава, изврши професионализација институција, ослободе медији а потлачени становници не постану слободни грађани, тешко да ће доћи до напретка и нећемо бити дио нормалног развијеног свијета .

Небојша Вукановић