palpal

Скупе историјске лекције и сјећање на Јована Рашковића

На годишњицу велике националне трагедије и погрома Срба из Крајине у операцији „Олуја“, преносим текст који сам објавио прије 4 године, на годишњицу смрти Јована Рашковића, вође крајишких Срба који је стао на чело свог народа 1990. године и који је водио мудру политику, али је нажалост склоњен јер је сметао центрима моћи. Убјеђен сам да би судбина српског народа у Крајини и Хрватској била другачија да је мудри, одговорни и часни Јован Рашковић остао на челу свог народа, да се не би догодило погром у „Бљеску“ и „Олуји“ и да Крајишници не би били расути широм свијета, и због тога, као народ, морамо извући грешке из прошлости, научити да поштујемо мудре, поштене и рационалне вође а не популисте који нас воде у понор и нестанак.

 

Сјећање на Јована Рашковић

Прије 26 година, 28-ог јула 1992. године у Београду је од срчаног удара изненада преминуо Јован Рашковић, вођа крајишких Срба и један од најмудријих и најчаснијих српских политичара у турбулентном временима током распада Југославије. Као одговор на оснивање ХДЗ-а, јачање екстремне деснице, ултранациолиста и сепаратиста у Хрватској, Јован Рашковић је стао на чело Срба оснивајући у Книну 7.2.1990. године Српску демократску странку као национални покрет за заштиту и опстанак нашег народа у Хрватској.

Рашковић је настојао да води мудру, одговорну националну политику борећи се за широку аутономију Срба и изградњу институција које би гарантовале сигурност и опстанак нашег народа у Крајини, простору Лике, Горског Котара, сјеверне Далмације, Кордуна, Баније, источне и западне Славоније. Као истински интелектуалац, угледни љекар психијатар са огромним животним искуством, одлично је познавао прилике, националну историју и менталитет народа на овим просторима, и имао је неоспорни углед међу својим сународницима. Због тога су га Крајишници и звали „ћаћа“, јер се према њима опходио као отац према својој дјеци, и никада није био њихов вођа већ пастир који је чувао стадо. Као дјечак успио је да се спасе од усташке каме тако што се из родног Книна склонио у Кистање, и одлично је знао каква опасност пријети Србима у Хрватској почетком 90-их. Инсистирао је на српској слози, мудрости, неисхитреним потезима, избегавању насједања на провокације и мирном рјешењу конфликта, што је сметало бројним центрима моћи.

Рашковић је настојао да води мудру, одговорну националну политику борећи се за широку аутономију Срба и изградњу институција које би гарантовале сигурност и опстанак нашег народа у Крајини, простору Лике, Горског Котара, сјеверне Далмације, Кордуна, Баније, источне и западне Славоније. Као истински интелектуалац, угледни љекар психијатар са огромним животним искуством, одлично је познавао прилике, националну историју и менталитет народа на овим просторима, и имао је неоспорни углед међу својим сународницима. Због тога су га Крајишници и звали „ћаћа“, јер се према њима опходио као отац према својој дјеци, и никада није био њихов вођа већ пастир који је чувао стадо. Као дјечак успио је да се спасе од усташке каме тако што се из родног Книна склонио у Кистање, и одлично је знао каква опасност пријети Србима у Хрватској почетком 90-их. Инсистирао је на српској слози, мудрости,  неисхитреним потезима, избегавању насједања на провокације и мирном рјешењу конфликта, што је сметало бројним центрима моћи.

Ова монтажа и Туђманова подвала искориштена је за покретање медијске хајке против Јована Рашковића,и у Загребу и у Београду, јер је многима сметао његов гандијсвски отпор и инсистирање на мирном рјешењу проблема. Рашковић је прво протјеран из Шибеника, гдје је био изложен жестоким нападима и прогону, уз уживо пренос на локалном радију на Тргу је 30 000 Шибенчана, половина становника, потписало јавну ХДЗ-ову петицију за смјену и прогон Рашковића из шибенске болнице, а након бројних увреда, шиканирања и понижења напустио је кућу у Примоштену, која је одмах опљачкана и демолирана.

Снажна медијска хајка која је покренута након емитовања монтираног снимка, уз дјеловање тајних служби, искориштена је за смјену и уклањање Јована Рашковића из Крајине, а његова гандијевска мудра политика за широку аутономију Срба у Хрватској доживјела је крах. Након прогона и издаје, силне хајке, напада и притисака са свих страна, Јован Рашковић је био сломљен а његово препукло срце је стало само дан након што је против њега у Сплиту подигнута оптужница за наводне ратне злочине. Рашковић је и на дан своје смрти показао храброст изјавивши у интервјуу новинарима НИН-а да је у јеку рата спреман отићи у Сплит и сам се бранити се од монтираних оптужби, ако ће то помоћи рјешавању сукоба и проблема. Након слома његове политике и прогона из Крајине, Рашковић је изјавио да страхује како ће његов народ бити жртвован, и како ће у једној Бартоломејској ноћи бити протјеран са својих вјековних огњишта. Нажалост његове слутње и предвиђања су се остварила.

 

СДС је као национални покрет Срба у Хрватској основан у Книну 17.2.1990. године, а послије само пар мјесеци идеје Јована Рашковића пренијеле су се у БиХ, и на Петровдан 12.7.1990. године Радован Караџић основао је Српску демократску странку у БиХ која се такође борила за опстанак Срба на овим просторима. Јован Рашковић је нажалост уклоњен из Книна и Крајине, његова мудра политика је доживјела слом а послије само три године наш народ у Крајини је доживио исту судбину, и након издаје из Београда протјеран је са вјековних огњишта. На срећу Радован Караџић је имао снаге, мудрости и храбрости да у тешким временима и околностима изнесе своју идеју до краја и створи Републику Српску која је међународно призната у Дејтону и Паризу. То је највећа побједа Срба у новијој историји, и за коју је изгинуо велики број хероја који су се борили за народ и Отаџбину. Као и Јован, и Радован је платио високу цијену борбе за српске националне интересе, и након прогона сада се у Хагу бори да побиједи истина.

Убјеђен сам да би и наша браћа у Хрватској сада имали своју Републику Српску да мудри и племенити Јован Рашковић није склоњен и протјеран, а његова мудра политика доживјела крах. Рашковић је био истински честит, частан и племенит човјек из угледне адвокатске книнске породице, који је у тешким временима иамо храбрости да стане на чело свог народа и бори се за његов опстанак. Срби често не знају да цијене и поштују мудре, поштене, часне и одговорне политичаре и зато плаћају често скупу цијену своје наивности и лаковјерности, неспособних и недостојних вођа који су га водиле и воде у провалију. И Јован и Крајишници су нажалост заборављени, и наше их се вође сјете почетком августа када обиљежавамо сјећање на једну велику издају и прогон. Зато би сваки Србин требао добро да проучи лик и дјело Јована Рашковића, и запамти његове ријечи да нама нису потребни мали и велики већ МУДРИ и поштени Срби који треба да буду пастири а не ауторитарне вође народа.

 

Небојша Вукановић