Сјећање на издају

Крајина је остављена и препуштена сама себи, народ жртвован, и ових тужних дана почетком августа присјетимо се великог страдања и егзодуса нашег народа са вјековних огњишта из Сјеверне Далмације, Кордуна, Баније, Лике… Крајишници су жртве погрешне политике и потеза који су повлачени, прије свега од руководства Србије и Савезне Републике Југославије, у којој је главну ријеч водио покојни Слободан Милошевић.

Прва кључна грешка је уклањање „Ћаће“, како су Крајишници од драгости звали мудрог Јована Рашковића, кога је уклонила УДБА јер јој није одговарала његова разумна политика, потом прихватање Венсовог плана почетком 1992. године и повлачење Војске Југославије, јер је сваком било јасно да 250 000 изолованих људи на сиромашном кршу, без привреде, становништва и ресурса не може да парира цијелој Хрватској, са скоро 4 милиона становника, потпомогунте подршком НАТО-а и запада, а на крају суицидној је било одбијање Мартића да се не прихвати план З 4 који би гарантовао опстанак народа и широку аутономија, у којој би Република Српска Крајина имала свој новац, полицију, Владу, просвету и друге надлежности.

Падом Купреса и Грахова отворена су врата са леђа Книну, а ћутање након пада Западне Славоније маја 1995. године, на агресију, злочине и страдање био је показатељ да ће Србија и СР Југославија нијемо посматрати напад на Книн и Крајини, иако је била гарант као потписница Венсовог плана. Милошевић је наивнп жртвовао Србе у Крајини, сматрајући да ће широком аутономијом Крајине отворити питање Косова и Метохије, а на крају је изгубљено све. Прогнани мученици били су само број, након „Олује“ пребачени су на Косово и Метохију, гдје је настављено страдање и многи су изгубили животе у нападима тероростичке ОВК и НАТО агресији 1998. и 1999. године.

За бројне злочине у Олуји и након завршетка операције, масовна убијања стараца и цивила у селима око Книна, на Банији, Двору и Кордуну нико није одговарао. Србија није ништа урадила да након рата омогући повратак, враћање и обнову имовине, а као последица народ је нестао са вјековних огњишта, а многи који су остали или се вратили у Хрвстску полако постају Хрвати и католици, а примјера је нажалост безброј.