Имао сам 16 година, и одлично се сјећам тог 1-ог маја 1995. године. Са ујаком, мајком и породицом садили смо башту и неко поврће у Волујачком пољу, и у повратку са њиве у „стојединици“ смо чули вијест о изненадном нападу Хрватске војске на УН-ову заштићену зону Западна Славонија. Акцији „Бљесак“, како су је назвали, претходио је Споразум о отварању ауто-пута Београд – Загреб, некад названим „Ауто-пут братства и јединства“, на коме је био прекинут саобраћај од избијања рата 1991. године, а после краћег времена Хрвати су искористили мањи инцидент након убиства Србина на бензинској пумпи, да изврше напад на Западну Славонију.

Западно-славонски корпус Војске Републике Српске Крајине са мање од 4000 војника није одолио изненадном  нападу значајно јачих снага Хрватске војске, у ком је за мање од два дана убијено 283 Срба, од чега 57 жена и дјеце. Мировне снаге Уједињених нација и тзв „плави шљемови“ мирно су посматрали акцију на Заштићену зону УН-а коју су бранили, а касније су учествовали у прљавим пословима, предаји српских војника који су касније предати Хрватској војсци на превару.

Мирна реакција Србије и СР Југославије, која је 1992. године потписала Венсов план и гарантовала безбједност народу и Републици Српској Крајини, као и УН-а и међународне заједнице током напада на Западну Славонију, био је само увертира у напад на остатак Крајине, Книн, Сјеверну Далмацију, Кордун и Банију неколико мјесеци касније, почетком августа 1995. године у којим су Срби потпуно збрисани са вјековних огњишта.

Нажалост за убијање цивила и војника у Западној Славоји и Крајини, акцијама  „Масленица“, „Медачки џеп“, „Бљесак“ и „Олуја“ Хрватске војске убијено је и заробљено више хиљада цивила и заробљеника, али нико никада није одговарао за ратне злочине, прогон, убијања цивила, уништавање имовине..

Тужни су дани када се присјећамо страдањ анарода, цивила, дјеце, стараца, заробљених војника.. Омаж свим недужним жртвама последњег али и свих других ратова, да се рат и страдање више никада не понове.

Небојша Вукановић