Промоција и издавање нове књиге и житија о Лажном Титу и Оцу нације, који је припремило дворско перо и улизица Милан Љепојевић, која ће се у сриједу одржати у Кумровецу Српске, Лакташима, умногоме осликава   шизофрено стање у разореном друштву и тоталитарном систему, страховладу, подмукло тихо насиље и репресију диктатора који је изгубио разум, као и његове владајуће Партије.

Пријетње и застрашивање грађана и неистомишљеника умногоме подсјећају на крај 40-их година прошлог вијека и црвени терор Комунистичке партије Југославије предвођене Јоспипом Брозом, која је након доласка на власт хапсила, одузимала имовину и прогонила политичке противнике. Наравно да су данас другачије околности, да се не може формирати Голи оток, убијати, отимати, прогонити и хапсити ако се слуша Радио БН, као некад Радио Москва, али на суптилнији начин на дјелу је иста идеологија једномуља која не трпи критику и гуши сваки отпор.

Узурпатор је умислио да је реинкарнација Јосипа Броза, планирао је да влада вјечно, као прави тирјанин, вршећи много снажнији али прикривени и подмуклији притисак на народ. Југославија у 70-им, за вријеме комуниста, била је Пијемонт слободе, демократије и плурализма, у поређењу са Републиком Српском данас. Било је много више правде, слободе, посла, демократије, а о радничким правима да не говоримо. Такође све Титове виле остале су држави, није их списао на Миша или Јованку Броз, а о корупцији, снази правне државе и институција сувишно је говорити, јер иако је и онда као и данас све контролисала Партија, институције нису биле заробљене од стране Мафије и нису биле уперене против „обичног“ човјека, као данас.

Тито није имао санкције и није клечао пред странцима, већ је пушио у Бијелој кући, иако је то било забрањено, током посјете предсједнику Никсону. Тито је био маршал, стекао је највећи чин у рату, док је лажни Тито тврдио да је могао постати резервни генерал, држећи повремено страже у позадини да шлепери цигарета могу безбједно да прођу до непријатеља.

Заједничко им је и то што су и прави и лажни Тито били пропале занатлије, прави Тито пропадао је у школи или курсу као бравар, а лажни као месар. Оба су такође вољела Лијепу њихову, и борили се у рукавицама за интересе Хрвата и Хрватске.

Улизице су Титу писале хвалоспеве, глорификовали и величали његове побједе, ратне вештине, потезе, храброст, мудрост, томови књига о Титу и његових говора су одштампани, дијељени у милионе примјерака, које је дијелила Партија, синдиката, скојеваца, а слично сада раде улизице лажног Тита.

Титов званични биограф био је Владимир Дедијер, народни херој који је први животопис Јосипа Броза написао 1953. године, а дјело је преведено на многе свјетке језике. Лажна житија о Додику шврља за новац извјесни Милан Љепојевић, улизица која за сикенкуре и новац, народни из буџета, прекуцава бесмислене говоре са скупова, како би Узурпатора представио као новог лажног Тита.

Вриједни Љепојевић је толико шврљао да је објавио неколико томова књига, чије се едиције и штампање посредно плаћа наравно из буџета, али све је узалуд јер ће историја и вријеме, на крају даги коначну ријеч, рећи ко је био искрени патриота и вјера, а ко невјера, лажов, издајник, шверцер и зла коб свог народа..

Небојша Вукановић