Преносим у цјелости анализу екипе За правду и ред листе Небојше Вукановића у Источном Сарајеву, који су истраживали проблеме и изазове у здравственом систему ове регије, тешке услове рада, ниске плате и преоптерећеност љекара и незадовољство пацијената јер је мали и недовољан број здравствених радника.
У посљедње вријеме, на јавним страницама које извјештавају о дешавањима у граду, све чешће се пише о непријатностима у вези са здравственим системом. Многи грађани имају проблема са квалитетом здравствених услуга, а иако се бројни случајеви не износе јавно, приче о њима се шире међу људима.
Хроничан проблем одласка љекара и медицинских сестара из јавног здравства није адекватно препознат, а надлежни органи до сада нису реаговали на овај алармантни тренд. Најбољи кадар одлази, а држава као да затвара очи пред тим.
Љекари специјалисти, с којима је разговарано, наглашавају додатне изазове с којима се суочавају. На примјер, тренутно један љекар специјалиста, који је студирао медицину седам година (шест плус апсолвентски стаж), затим се одмах запослио јер је потребно радно искуство од двије до три године да би конкурисао на специјализацију, затим специјализирао четири до пет година, па субспецијализирао још двије до три године, сада се налази између двије ватре. Ако је жена, често мора оставити дјецу у Источном Сарајеву да би отишла на специјализацију и субспецијализацију у Београд, што само додатно отежава њихов положај.
На територији од Миљевине до Хан Пијеска и Вишеграда, која обухвата велики број пацијената, дежура свега осам интерниста (пет домаћих и три гостујућа). Осим тога, читава регија има само једног гастроентеролога или ендокринолога, иако је број дијабетичара изузетно висок. Због овакве кадровске неравнотежe, листе чекања постају огромне, а љекари се суочавају са додатним притиском незадовољних пацијената.
Поставља се питање: зашто образујемо и финансирамо школовање будућих љекара и њихових специјализација ако им држава не обезбјеђује адекватне плате и услове рада који одговарају њиховом труду и знању? На крају, ти исти љекари одлазе да раде у здравственим системима других земаља, који добијају комплетно образоване стручњаке – бесплатно. У међувремену, наше друштво остаје без стуба здравственог система. Важно је нагласити да нам није циљ нападати медицинске раднике, јер већина њих свој посао ради савјесно, иако имају могућност да оду радити за боље услове и веће плате. Њихов останак у земљи, упркос свим изазовима, може се посматрати као вид патриотизма. Проблем лежи у накарадном систему у којем на крају трпе пацијенти – сви ми, кад-тад.
Љекари су претрпани обимом посла, изложени притиску због ниских плата и огромних захтјева, док пацијенти трпе због дугих листа чекања и недовољно добре услуге. Свако из своје перспективе види проблем, али сви заједно осјећају посљедице нефункционалног система.
Шта треба да се деси да држава схвати да је здравство један од темељних стубова друштва у којем живимо?
Ако се однос власти према здравственим радницима не промијени, стање ће постати још горе. Одлив стручњака ће се убрзати, кадровска криза ће продубити већ постојеће проблеме, а пацијенти ће бити приморани да све више траже рјешења у приватном сектору или у иностранству. Здравствени систем, ако се не предузму хитне и системске мјере, налази се на ивици катастрофе, са несагледивим посљедицама за све грађане.
За правду и ред Источно Сарајево
