Да су бунт и протести најбољи начин да се изврши притисак на моћнике и обузда бахата власт показују студенти у Београду и Новом Саду. Иако студенти нису ни близу сложни, јаки и организовани као 1968. године, опет је било довољно да изађу на улицу, крену од Студентског града и Новог Београда према центру српске пријестонице па да Вучић почне да се повлачи и испуњава њихове захтјеве, одустаје од одлука које је донио само пар сати раније. Наравно да Вучић, као и Тито, покушава да добије на времену и направи тренутни уступак док Служба не одради посао и не разбије групацију, а потом се обрачуна са неистомишљеницима.
Штета је што се млади и студенти углавном пасивни, инертни, незаинтересовани за стање у друштву, и што се лакше препусте матици и уклопе у накарадни систем умјесто да се боре за боље и праведније друштво. То се прије свега односи на младе и студенте у Републици Српској, који би бар мало требали да се угледају на колеге у Србији. Већина студентских организација у Српској само су експозитура, продужена рука и филијала политичких странака на власти, а лажне студентске вође послушници и марионете моћника на власти. Због тога нема никаквог бунта и отпора, а умјесто да буду авангарда и носиоци пријеко потребних промјена, студентске вође у Српској су перјанице и челичне песнице режима. Добар дио одговорности је и на професорима, који углавном ћуте или за малу синекуру и функцију издају професију и трују младе својим срамним понашањем и примјером.
Тешко је очекивати оздрављење и крупне промјене све док се млади не покрену, умјесто послушне аморфне масе постану покретачка маса и носиоци промјена. За то су важни слободни медији, који шире свијест, те професори и академска заједница која умјесто слијепе послушности и ћутања пружа отпор лудилу.
Небојша Вукановић
