Узурпатор и члан Предсједништва БиХ Милорад Додик увијек љутито и бурно реагује кад неко помене његовог сина Игора, милионске послове које од државе добија компанија „Проинтер“ и његово отворено уплитање у политику, вођење државе и кадрирање из сјене, али управо је он увукао свог сина у „високу политику“ и сигуран сам да га нико никада не би нигдје споменуо да се не мијеша тамо гдје му није мјесто.
Да је Игор престолонасљедник у Додиковој пројекцији повлачења са власти показује и посјета Додика источној Херцеговини, гдје је дошао да смири страсти и сукобе зараћених фракција, прије свега Срђана Миловића и Луке Петровића око примата у електро-енергетском сектору, те покуша повратити пољуљали рејтинг СНСД-а који је у жестоком паду. Поставља се питање шта Игор тражи у Делегацији српског члана Предсједништва БиХ, и да ли је ово теренска припрема унутар Партије да Игор буде калиф умјесто калифа? Вјероватно да након теренске припреме слиједи и званична инаугурација Престолонасљедника, највјероватније преко мјеста шефа Партије, са које би контролисао све институције заробљене државе.
За добро упућене ово није никакво изненађење јер престолонасљедник Партије и татин син већ дуго времена из сјене вуче главне конце, кадрира, поставља министре, директоре, диригује задужењем, тј. вјешањем Српске на Лондонској берзи, расподјелом тендера, и ово је само природан ток ствари и слијед догађаја у процесу приватизације државе и претварања у аутократску тоталитарну псеудомонархију под влашћу и контролом једног човјека и једне државе.
Ако народ жели да и формално да постане роб и сужањ у властитој држави, својевољно подржава и пристаје на робовласнички однос, онда нек је са срећом незванично крунисање Престолонасљедника за насљедника Вожда и Узурпатора.
На крају се сјетих анегдоте кад је умро неки бахати и осиони бег, који је кулучио и малтретирао народ, а једна стара бака плакала као да је умро неки близак род а не неко ко је малтретирао. На питање зашто плаче за неким ко је цијели живот кулучио и малтретирао она је одговорила да не плаче за њим већ страхује да ће син бити гори, као што је дјед био бољи од оца, јер су стално долазили гори и окрутнији.
Иако ми се чини да не може бити горе и да не можемо потонути дубље, бојим се да неке зулумћаре не будемо од блата правили како вријеме иде и како се ситуација развија, да не дођу још гори, подмуклији, окрутнији и опаснији, који ће чак претећи све што смо до сада видјели. Ипак све је до народа, и ако је људима добро и лијепо, не желе ништа да промијене и покушају нешто потпуно другачије, онда не треба трошити сопствени живот како би кварио народу идилу и благостање у коме својевољно ужива.
Небојша Вукановић