Напокон се указала нова шанса за посрнулу привреду и економију Републике Српске. Предсједници Милорад Додик и Анатолиј Билибов потписали су Меморандум о унапређењу сарадње између Републике Српске и Јужне Осетије у области економије, привреде, културе, образовања и спорта. За спровођење важног Споразума задужен је министар за економске односе и регионалну сарадњу Златан Клокић. Незванично сазнајемо да је министар већ почео да тражи провјереног дипломату и простор у пријестоници Чинвалију за отварање новог Представништва Републике Српске у Јужној Осетији. Као дио споразума о сарадњи у области образовања, кандидати већ од сутра почињу да уче осетински језик, како би се што боље спремили за важну дипломатску мисију. Додиков продор ка исток наставиће се успостављањем сарадње и дипломатских односа  са братским Придњестровљем и Абхазијом, док је Нагорно Карабах избјегнут због Милице Марковић и њеног лобирања у корист муслиманског Азербејџана.                      

Цијела Јужна Осетија има свега 50 000 становника, па су новим Додиковим споразумом отворена нова врата за домаћу привреду и освајање тржиште за пласман производа са маркицом „Произведено у Републици Српској“. Незванично Додик и Биливов планирају ускоро да потпишу и други Споразум о укидању царина и слободној трговини, што ће додатно повећати извоз и продор Српске на Кавказ.

Папир трпи све, али не и здрав разум. Бизарно потписивање некаквог „Меморандума“ о сарадњи Републике Српске и Јужне Осетије представља нови врхунац у дуготрајном процесу  понижења и исмијавања Републике Српске од стране бахате олигархије која подцјењује и вријеђа интелигенцију сопственог народа. Осим неколико малих погона у пријестоници Чинвалију, Јужна Осетију уопште нема привреду нити сопствену производњу, а иако обрадиво земљиште чини свега 10% површине земље већина становника живи од пољопривреде. Највећи извор прихода Јужне Осетије је од наплате путарине и царина на пролаз кроз тунел Роки, који преко њене територије спаја Русију и Грузију. Јужна Осетија је веома сиромашна, има много мањи БДП по глави становника од Српске, и због тога је за само 7 година готово трећина становништва напустила ово сиромашно планинско подручје.                            

Осетини и Срби немају апсолутно ништа заједничко, наша и њихова историја, култура и приверда немају никаквих додирних тачака, па узалудно трошење мастила на некаквом комаду безврједног папира, помпезно у дворским медијима названог Меморандум, представља само јефтин и трагикомичан нови покушај манипулације збуњеним грађанима. Осетини осим вина немају шта да нам понуде, а 50 000 сиромашних Осетина нема платежну моћ да купи ни један комби, а не шлепер наших производа.

Нема сумње да ће ова Додикова трагикомична представа у наредним данима постати предмет идсмијавања код Кесића и у осталим медијима у региону. Бесмислени Споразум са Јужном Осетијом само јасно показује колико је тежан наш положај, и колико је Додик изоловао Републику Српску од остатка свијета својим непримјереним и недипломатским понашањем, потезима и изјавама.                   

Осетини живе на границама Русије и имају њену заштиту, док смо ми од ње нажалост удаљени хиљадама километара, и не може се правити никаква паралела између односа Москве према Осетији и Републици Српској. Осим додатног погоршавања ионако тешког међународног положаја, изазивања новог међународног скандала и затезања односа са Грузијом, а индиректно и са многим великим силама које су њени савезници, Додиково дружење са Билибовим не може донијети апсолутно ништа добро за Српску и њене грађане. Овај сулуди потез, као и бесмислена подршка дворских медија, аналитичара и лажних интелектуалаца који отворено или прећутно подржавају и одобравају срамоћење Републике Српске, остаће још једна у низу тамних мрља које ће Додик и његова камарила оставити генерацијама које долазе. Уколико је довођење Билибова начин да се Додик поново на јесен пред изборе слика са Путином, онда његов циркус донекле и има смисла. Проблем је што корист од свега може имати само он, али не и Република Српска и њени грађани, што се показало у претходних 12 година.                   

Некада је нас и Руса било 200 милиона, а данас смо пали да је нас и Осетина свега милион. Након свега треба се упитати можемо ли пасти дубље и ниже, и постоји ли било какав скандал и глупост која ће натјерати интелектуалце, новинаре и јавност у Републици Српској да напокон пробуди, устане и каже неку ријеч, и тако се супроставе  таласу лудила, безнађа, насиља и примитивизма који нас је запљусно, који нас носи без циља и удара нашим главама од брегове и обале јер смо му се олако препустили?

Небојша Вукановић