Кад је друг Стари почетком 1980. године отишао на лијечење у Клинички центар у Љубљану, цијела Југославија је била на ногама, забринута за здравље Оца нације, владала је одређена врста ванредног стања. Из цијеле земље стизала су писма и телеграми подршке, које су углавном писали другови из Комитета, са жељом да друг Тито што прије оздрави, а писали су и свјетски државници, од Картера и Брежњева до пуковника Гадафија, Чаушеског и Садама Хусеина. Вијести и дневници почињали су Саопштењима љекарског Конзилијума о здрављу маршала, а када му је у јануару 1980. ампутирана нога преко радио станица данима је емитована тужна музика, која је наговјештавала крајњи исход.
Из Америке у Љубљану је дошао чувени кардио-хирург Мајк Дебејки, док су Руси послали доктора Марата Књазева, али операција крвних судова је извршена са закашњењем па је нога морала да се ампутира. Последњи званичан сусрет Тито је имао у болници на Савин дан 27-ог јануара 1979. са свемоћним генералом Николом Љубичићем, тада савезним секретаром или министром одбране.
Тито му се пожалио како је лоше јер је изгубио ногу а генерал Љубичић на то му је одговорио да је одлично, да има љепшу боју лица и боље изгледа од њега, да ће га надживјети и вратити се обавезама, остајући до последњег дана лојалан и вјеран полтрон, али се стање нагло погоршало 28-ог јануара, отказали су изненада бубрези па плућа, Тито је пао у кому из које се није будио до смрти 4-ог маја 1980. године у 15.05 часова.
Прошло је 40 година од смрти друга Тита, ал се мало тога промијенило у поданичком менталитету ових простора, осим што од Вардара до Триглава више нема ни Д од државника који има неки углед у свијету, какав је некада имао Друг Стари. Садашњи друг, комесар и први човјек Партије после избијања афере „икона“, случајно или не, склонио се из јавности имотишао на лијечење у Клинички центар Бањалука због проблема са желудцем, хвала Богу није ништа озбиљно, али представе у јавности идентично су режиране као некада са Титом.
Партијски другови и сарадници га обилазе и долазе по инструкције, телеграми подршке стижу са свих страна, режимски медији нас детаљно информишу о здрављу предсједника, из Србије стижу љекари, умјесто Русије и Америке као некада, а спикери читају писма која су Додику послали државници из свијета.
Дигитализација и савремене технологије су оставиле трага и поставиле нове стандарде у улизивању, јер сад имају друштвене мреже гдје сваки члан Партије може оставити коментар и показати своју лојалност и оданост. У вријеме друга Тита није било лед-дисплеја и билборда, који су замијенили телеграме подршке, па су од Новог Града до Требиња улизице из Партије закупиле огласни простор и утркују се ко ће написати љепшу риму и стихове како би се додворили Оцу нације, пожељели оздрављење и брз опоравак. Неизоставна је доза лажног српства и патриотизма, која се често убацује у стихове, јер кад не знаш шта ћеш у кризи само се позови на одбрану напаћеног српства и не може се погријешити!
Посебно је дирљив и емотиван био натпис, са пуно зареза и знакова интерпункције, ваљда да би се нагласила порука, на студентској соби студентског Кампуса у Бањалуци – „У побједе нове лети, уз тебе су и студенти. Брз опоравак, предсједниче!“ написао је на соби неког полтрона и улизице који себе назива студентом, а све је написано по налогу друга директора Студентског центра, који очекује ново напредовање након лијепих стихова.
Млади и студенти су некада, до ових потоњих времена, били бунтовници и авангарда, и једина разлика између 1980. и 2020. је у чињеници да у Студентском граду у Београду није био избачен ниједан транспарент подршке Титу док се лијечио у Љубљани, јер су се сјећали пендрека, милиције и 1968. године, за разлику од данашње декадентне генерације улизица, егоиста и полтрона, част изузецима, која се води максимом шути и дај ти мени, брига ме за друге и цјелокупну пропаст друштва.
Владајућа партија склопљена је као интересна група у којој највеће улизице и полтрони, који су спремни да се најдубље увуку под кожу шефу Партије, долазе на најважније позиције захваљујући подаништву и лојалности, а не знању и способностима, па ме не чуди што је Српска ишарана билбордима са бесмисленим стиховима. Не чуди ме ни што су неке лажне студентске вође, које је инсталирала Партија како би обављали прљаве послове, писали поруке на својим собама, ал не могу да вјерујем да се нико други од студената није побунио, као недавно са плочом на Палама, јавно иступио и рекао ово је срамота, немојте да је срамота како појединци брукају и понижавају студенте!
Иако немам пјеснички дар, на крају ћу и ја у пјесмичком заносу да дам мали допринос и предложим стихове и поруку подршке, па би можда одговарајући стих за брз опоравак предсједника са Пала и Романије био:
Узели смо тендере,
Велике и мале,
Оздрави нам предсједниче,
Уз тебе су Пале
П.С. Ситуација је слична у цијелом региону, посебно у Црној Гори до последњих избора, па препоручујем да погладе скеч „буксоваца“ о свјетском такмичењу у шурдулингу, који умногоме подсјећа на ситуацију у којој се тренутно налазимо.
Небојша Вукановић
