Покој души митрополиту, имао се рашта и родити јер довјека живи
Предуг је низ и превише је страдања у овој тешко години на измаку, много је добрих и мени драгих људи напустило овај свијет, а данас нас је све растужила вијест да се упокојио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, обновитељ православља у Црној Гори. Популарни Ђедо је био неоспорни ауторитет и тешко је духовно поредити Црну Гору данас, када су цркве и манастири испуњени вјерницима и када је Црква показала неоспорни ауторитет и снагу, и 1990 године када је Амфилохије, до тада банатски владика, устоличен за митрополита и кад је у Црној Гори било свега неколико десетина монаха и свештеника.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије има достојне духовне насљеднике, и да Бог подари здравља владики Јоаникују, свештеницима и монасима наше Свете Саборне и Апостолске Цркве, не треба се пуно бринути за духовност и православље у Црној Гори, иако је изложено бројним искушењима. Саборни храмови у Подгорици и Бару, комплекс манастира Јовандо, бројне обновљене цркве и манастире остаће живи споменици живота и рада митрополита Амфилохија, Бог да му душу прости. Благо оном ко довјека живи имао се рашта и родити.
Требамо бити радосни што и у овом тешким временима имамо људске и моралне величине и узоре који показују свјетлост народу у доба помрчине, од блаженопочившег патријарха српског Павла до митрополита Амфилохија. На крају умјесто туге требамо се присјетити ријечи Иване Томове Петровић, мајке владике Рада која је остала упамћена по ријечима на сахрани свога сина Петра Другог Петровића Његоша. До дана данашњег те ријечи спадају у најљепше и најпотресније икада изговорене у надгробном говору.
,,Браћо Његуши, соколови црногорски, није вам то лијепо што чините, што плачете и кукате за мојим сином, а вашим владиком. Нијесам га родила нити за плакање нити за кукање, већ сам га родила о добру имена нашег и српског. Престаните са плачем, јер ја, његова мајка, плач не могу слушати. Ја сам била и данас сам најсрећнија мајка кад ми је Бог даривао тебе, мој вазда најљепши сине. Био си ми ти, сине, најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. За ваистину божју, ја, твоја мајка, за тобом нећу никад заплакати, јер кад бих то чинила, ја не би била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти, сине, материнска рана, просто ти материнско млијеко. Слава Богу који те тако младог и лијепог узео. Бар ће он, најдражи сине мој, имати од тебе што да види“.
.
.
