По ко зна који пут, Милорад Додик је изјавио да се залаже за разградњу Дејтона и формирање тзв „трећег“ хрватског ентитета у БиХ. Овакве сулуде шизогене изјаве и погубна настојања не представљају ништа друго до срамну издају Срба и српских националних интереса. Дејтон је светиња за све Србе јер је гарант слободе, равноправности и нашег опстанка на овим просторима. Дејтоном је на половини територије БиХ створена Република Српска, која има веома широку аутономију, своју полицију, извршну, законодавну и судску власт, а без Срба на нивоу БиХ се не може донијети ниједна одлука јер у Представничком дому и Дому народа имају право „вета“. Република Српска је створена након 4 године крварења у Отаџбинском рату, у њене темеље је уграђена велика жртва, а Дејтон је донио међународно признање и круна је борбе за слободу. Свако онај ко се залаже за разградњу Дејтона је истински непријатељ Републике Српске и српског народа у БиХ, јер угрожава наше виталне националне интерсе и урушава све оно што је крваво стечено и одбрањено у Отаџбинском рату.
Додик је потпуно изгубио компас, разум и додир са стварношћу, а Блајбуршка коалиција са ХДЗ-ом и Драганом Човићем могла би прескупо да нас кошта уколико би, не дај Боже, њих двојица имала кључну улогу након октобарских избора. Додик већ сада јавно говори да је спреман трговати Републиком Српском и њеним интересима, што је чинио и пуно пута до сада. Срби нажалост брзо и олако заборављају, и многи се не сјећају да је Додик 26.1.2009. године са Човићем и Тихићем потписао тзв „Прудски споразум“ који је предвиђао укидање Републике Српске и формирање тзв „средњег“ нивоа власти са 4 тероторијалне јединице и центрима у Сарајеву, Мостару, Тузли и Бањалуци? Након снажних критика и притиска јавности план Додика, Човића и Тихића није реализован, али је Додик и тада показао да је издајник који је спреман да жртвује све, и Републику Српску и српски народ, како би спасио своју кожу.
Умјесто за права обесправљених Срба у Федерацији, Додик би се као члан Предсједништва БиХ борио за права Хрвата и стварање „трећег“ ентитета. Како би тај „трећи ентитет“ изгледао показала је његова десна рука Нада Тешановић, предсједник Актива жена СНСД-а, гласајући на хрватском сабору одржаном у Мостару за „преустрој“ БиХ и стварање трећег хрватског ентитета који би пресјекао Републику Српску у Посавини! 
Човић је мудар политичар и не жели да ризику свој положај и угрози народ коме припада, већ користи поводљивог, наивног и лакомисленог Додика да умјесто њега српским главама пробија бедеме, као што се то радило тзв „овновима“ током средњовјековних опсада утврђених градова. Човић себе не истура у први план већ гура Додика, који сулудим изјавама и потезима не угрожава себе већ цијели српски народ и Републику Српску. Каква је то лудост рушити грану на којој сви сједимо и жртвовати свој народ како би се борили за интересе и политику неког ко опструише Уставом загарантована основна права на конститутивност српског народа у кантонима у којима су Хрвати већина а ХДЗ има апсолутну власт? Умјесто да у разговорима са Човићем отвори питање Срба у Мостару, Херцеговачко-неретванском кантону и Федерацији БиХ, избори се за поштовање конститутивности Срба и поштовање уставних одредби, Додика Срби уопште не интересују. Умјесто да постави питање положаја Срба у Хрватској, право на своје писмо, језик,образовну и културну аутономију, побољшање њиховог тешког положаја и помогне масовнији повратак, Додик се бори за хрватске националне интересе у БиХ. 
За добро упућене то није ништа ново, већ само представља континуитет издајничке политике која је почела са срамном предајом Јасеновачке грађе Хрватској, давањем послова Чермаку и хрватским генералима.. Прије него наредни пут проговори неку нову глупост о трећем ентитету, Додик би требао да посјети Пребиловце, Јадовно, Јасеновац, или Грахово, и Гламоч, разговара са српским повратницима на нашим великим стратиштима и научи понеку прескочену лекцију из националне историје. Са Хрватима, као и са Бошњацима, треба имати коректан однос, сарадњу и међусобно уважавање, али је сулудо, шизогено и суицидно борити се за интересе другог народа жртвујући сопствени народ и његове виталне националне интересе. Такође у тренутним међународним околностима, које нам нажалост нису повољне, сулудо је доводити у везу Косово и Републику Српску јер од тог немамо никакву корист, а само Србији додатно отежавамо позицију.
И на крају, Додик би се требао присјетити догађаја из скорије прошлости, 1993. и 1994. године, када су Срби пружили уточиште Хрватима из средње Босне и многима спасили животе, током њиховог сукоба са Бошњацима, а онда су многи од тих спашених у знак захвалности учествовали у нападима на Динару, Купрес, Републику Српску Крајину и западнокрајишке општине, и одговорни су за многа убиства невиних Срба, међу њима и неколико стотина становника Мркоњић Града.
Неки људи из Додиковог блиског окружења, попут удбаша Предрага Ћеранића, су свједоци интензивне српско-хрватске сарадње током рата, па ако је заборавио на догађање могао би од свог преторијанца тражити да га мало подсјети прије него неки наредни пут буде говорио глупости о трећем ентитету и разградњи Дејтона.
Небојша Вукановић
