Суђење Слободану Томовићу

ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА!

Дисциплинско суђење Слободану Томовићу, студенту друге године Чисте филозофије, одржано је 4 јуна 1952 године. Дисциплинску комисију београдског Универзитета чинили су: проф др Драгослав Тодоровић, проф др Радомир Алексић, и функционер омладинске организације Милош Рајачић. Оптужницу је поднио Комитет омладине Филозофског факултета, на челу са студентом Николом Милошевићем, каснијим професором овог факулета и академиком САНУ.

ТОДОРОВИЋ: Друже Томовићу, јесте ли разумели оптужницу?

ТОМОВИЋ: Разумио сам!

АЛЕКСИЋ: Оптужница вас терети за непријатељску пропаганду. Међу студентима ширите фашистичка уверења.

ТОМОВИЋ: Молим Вас, наведите чињенице у вези са Вашом тврдњом.

АЛЕКСИЋ: У оптужници стоји да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.

ТОМОВИЋ: Какве везе то има са фашизмом?

АЛЕКСИЋ: Има, има, Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је Ничеова сабрана дела послао на поклон свом пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.

ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је велики филозоф.

АЛЕКСИЋ: Хоћете да кажете да је Маркс слабији од њега?

ТОМОВИЋ: Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова.

АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.

МИЛОШЕВИЋ: Томовић је бриљантан студент, али су његова схватња реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.

ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари, али још нисам чуо доказе.

АЛЕКСИЋ: Ево нека каже сведок Кораћ шта сте говорили о Васојевићима.

КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.

АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у рауговору истицао нордијско порекло Васојевића?

КОРАЋ: Мислим да докаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.

АЛЕКСИЋ: И наравно тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима-

КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.

АЛЕКСИЋ: Оптужени Томовићу, друг Кораћ вас најбоље познаје, другови сте из никшићке Гимназије.

ТОМОВИЋ: Никада нисмо били другови.

АЛЕКСИЋ: Али због чега би друг Кораћ говорио неистину. Реците слободно шта имате. Ево и ја сам Васојевић из Анџелата код Андријевице.

ТОМОВИЋ: Кораћ прима студентску помоћ коју одобрава сведок Милошевић. Реч је о партијском задужењу.

АЛЕКСИЋ: Шта сте казали о нордијском пореклу Васојевића?

ТОМОВИЋ: Рекао сам да постоји научна хипотеза да су неки грађани у околини Мојковца антрополошки гледано потомци Саса. Они су у вријеме краља Уроша радили као рудари у Брскову.

АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница вас терети за вређање комуниста.

ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.

АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово друже Влајнићу?

ВЛАЈНИЋ: Вређао је све комунисте, назвао нас је „буздованима“.

ТОМОВИЋ: Није тачно. Дословно сам рекао: „Где престаје логика ту почиње буздован!“

ВЛАЈНИЋ: Мислио је на комунисте. Сматра нас будалама!

АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако друже Милошевићу?

МИЛОШЕВИЋ: Јесте, говорио је да је марксизам теорија за прости народ.

ТОМОВИЋ: Тачно, али то је Маркс рекао.

ТОДОРОВИЋ: Питам се је ли ово уопште нормалан човек. Ово је обична звер!

КОРАЋ: Томовић се увек намршти када се поведе реч о другу Ђиду!

ТОМОВИЋ: Вас занимају и моје гримасе.

ВЛАЈНИЋ: Иза ставова Томовића открили смо једног информбировца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.

ТОДОРОВИЋ: Па, да, логична је веза између четника и информбироваца.

ТОМОВИЋ: Не постоји никаква веза. Москва је увијек за мене били знамење тираније. Што није са Вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био Вам је замена за Бога.

МИЛОШЕВИЋ: Томовић није информбриовац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.

ТОДОРОВИЋ: Процес је завршен, Томовићу. Можете сутра доћи у ректорат да се упознате са одлуком.

ТОМОВИЋ: Ово није суђење, већ фарса, господо професори! Од вас сам пуно млађи и неће вам ово ићи у прилог, бар не као људима од науке.

Слободан Томовић је пуно година касније у овој књижици записао: „Пресуђен сам на удаљавање са свих југословенских универзитета у трајању од пет година. У међувремну сам студирао на Теолошком факултету с обзиром да је он радио изван Универзитета. Касније сам завршио Филозофски факултет, са одличном оцјеном. На истом факултету. Одбранио сам докторску дисертацију 1973 године, после много идеолошких перипетија. Последице ове пресуде трајале су двије деценије. Нисам могао добити запослење осим у провинцији. Затворена су ми била врата свих листова и часописа у земљи.

Да би читалац разумио праксу идеологизираног школства после Другог светског рата, морао би најприје да схвати духовну и интелектуалну пустињу тога времена. Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свијет, оличеном у синтагми: максизам – лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота.

Пропаст свјетског комунизма деведестих година донио ми је апсолутну сатисфакцију и потврду мојих ставова. Но, бојим се да је комунистичка индоктринација била толико јака, посебно код простог народа, који је ипак чинио огромну већину, да се моји сународници још деценијама неће ослободити комунистичких схватања.“