Скинута је фама са случаја „диплома министра Ђокића“, и званичним Дописом његовог министарства потврђено је да је он годинама грубо обмањивао јавност лажним тврдњама да је 1991. године дипломирао на Економском факултету у Београду, а покушајем „вађења“ смо још дубље тоне у блато. Полицајац Петар Ђокић, који је нажалост од уличног позормика догурао до министра и предсједника Народне скупштине Републике Српске,  никада није ни био студент на Економском, или неком другом јавном факултету у Београду, већ је папир и лажну диплому купио у оф-шор компанији из Лондона, која има 5 запослених радника и представља неку врсту филијале београдског Мегатренд.

Мегатренд интернационал експерт конзорциум лимитед основао је 1990 Мића Јовановић, најпознатији и највећи штампач диплома у Србији, који је власник и оснивач београдског Мегатренда. На сајту лондосне филијале, на којој је наводно дипломирао позорник за мање од годину дана од оснивања фирме, од данас оф-шор професор Петар мр Ђокић, нигдје се не наводи да се ради о некој образовној установи већ компанији са 5 радника, па је јасно да је Ђокић поново обмануо грађане, тврдећи да је дипломирао у Лондону. Вјерујем да до рата никада није ни био у Енглеској и Лондону, а не да је студирао. Како је полицајац-позорник из Брчког, који не говори енглески језик, могао да студира у Лондону, ко је финансирао студије, дао неплаћено одсуство, и колико је трајао курс код партијског друга Миће Јовановића трајао!? Да ли је оф-шор професор Ђокић генијалац, јер је дипломирао за свега годину дана, јер је фирма основана годину прије дипломирања.

Јасно је да Ђокић у покушају вађења тоне у још дубље живо блато, из кога му нема изласка све док не поднесе оставку или буде смијењен. Оснивач Мегатренда Мића Јовановић, поред своје на интернет страници „Мегатренда“ наводи и биографију свога оца Божина Јовановића, члана ЦК СКЈ, најближег сарадника и члана Кабинета Јосипа Броза Тита, и јасно је да је управо Партија одиграла велику улогу у лажном образовању позормика Ђокића. Очито да је комунистима, прерушеним у социјалисте, сметало што је Служба позорника Ђокића устоличила за првог прекодринског социјалисту-комунисту, па су одлучили да га заките дипломама, како би му повећали углед, који никада није имао, не слутећи да ће новинари некада открити велику превару. Комумисти су одњеговали посебан тип човјека без савјести, који је бескрупулозан и спреман на све, а последице рада њихових мутаната, попут оф-шор професора Ђокића, осјећаћемо и деценијама кад се напокон друштво очисти од њих.

На крају поставља се питање хоће ли кафе-куварица у фотељи премијера смијенити Ђокића и због преваре избацити га из своје марионетске Владе, или ће опет погазити своју ријеч и понизити важну институцију, на чијем се челу нажалост налази?

Небојша Вукановић