Шта су приоритети у нашем разореном друштву, зашто политичари на власти купују нове лимузине док су возила Хитне помоћи без дефибрилатора и основне опреме, детаљније је у својој колумни, коју преносим у цјелости, појаснио Немања Ушћумлић, повјереник За правду и ред листе Небојше Вукановића за Источно Ново Сарајево и Источну Илиџу ..
Прије неколико дана начелник општине Источно Ново Сарајево купио је нову црну лимузину вриједну преко 100.000 марака, за потребе општине. Та вијест, сама по себи, није изазвала нарочиту пажњу међу становницима Источног Новог Сарајева. Људи су, изгледа, одавно навикли да наши функционери морају да се возе у лијепим и луксузним аутомобилима. Ипак, ово није једини примјер који би требало да нас забрине. Прије неколико мјесеци, општина је подијелила подстицаје у укупној вриједности од 300.000 марака, али до данас нису објавили ни ко су били корисници тих средстава ни по којем су основу додијељена. Многи су постављали питања, али одговора није било.
С друге стране, ситуација у Хитној помоћи Источног Сарајева већ годинама је алармантна. Разговарао сам недавно са једним запосленим у Хитној, који ми је рекао да њихова возила већ осам година немају дефибрилаторе, иако су по закону обавезни да их имају. Цијена једног дефибрилатора је око 40.000 марака – мање него половина новца утрошеног на поменуту лимузину. Када сам упитао да ли је у случају срчаног удара боље звати хитну помоћ или такси, добио сам одговор да је хитна бољи избор, јер имају ротацију и могу брже стићи до болнице. Ипак, чак и ако их зовете, радници Хитне помоћи на основу вашег разговора процјењују да ли ће доћи или неће. Уколико их убједите да је ваше стање довољно озбиљно, доћи ће вам два медицинска брата, јер је доктор у обавези да остане у ординацији. У пракси, то значи да хитна помоћ у Источном Сатаз често функционише само као превозно средство, без могућности да ријеши било који озбиљнији медицински проблем.
Само Бог зна колико је људи у посљедњих осам година изгубило живот због недостатка основне опреме, попут дефибрилатора, које општине, иначе задужене за финансирање хитне помоћи, одбијају да купе. Али зато градимо споменике. Можда у томе има некакве логике – правимо споменике јер изгледа да се не трудимо спасити животе. Радници хитне помоћи, који вјеројатно раде као прави хероји у оваквим условима, суочавају се с минималним ресурсима, слабом опремом, лошим платама и дуговима за доприносе који им годинама нису уплаћивани.
Али зато се наш начелник Катић вози у новој лимузини!
Немања Ушћумлић, повјереник Листе за правду и ред Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа
