ПРОТЕСТИ, БЛОКАДЕ ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ?
Драги имењаче,
Пошто сам по природи човек који осећа органску аверзију према свакој врсти “чопоративног“, једноумно, интонираног оглашавања поводом неког актуелног.
дешавања у нашем већем или ширем окружењу (гдје су мање-више сви који се
јавно оглашавају убијеђени у сопствену надлежност да дају свој “суд“ о том
дешавању), замолио бих те да на свом инфо-порталу објавио овај мој осврт на.
актуелна друштвено-политичко збивања у Београду и Србији. Дакле, актуелна збивања протеклих мјесеци у “главном граду свих Срба“ штампани и електронски медији у региону прате под радним насловом СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ.
Ту и тамо, у оптицају је и нека друга терминолошка одредница, као “блокада“ (што право и јесте савим у складу са природом, сврхом и циљем тзв. протеста), али медији попут Н1, Нова С, Ал Јазеера Балканс (иначе експозиција америчког ЦНН-а за Балкан), па зато различити “Истиномери“, “Радари“, “Цензоловке“, “Архиви јавних скупова“ и др. не стоје на инсистирању да је ријеч, забога, о “студентским протестима“. наравно, не без дебелог разлога. Сама синтагма “студентски протести“ чак и код исподпросјечног конзумента медијске агресивне кампање у старту изазива пријемчивост, афирмативну
реакцију, без остатка позитивну рецепцију. “Студент“ (може бити и пропали, и вјечити, нема везе) — како то само гордо, честито, невино, неискварено звучи!…
“Протести“ (макар иза ових стајао ко зна ко) — па шта ће друго ти честити, невини и неискварени млади људи да раде него да протестују?… Чак и онда када опште стање у Републици Србији није баш такво (штавише, није ни близу такво) да би изискивало толики радикализам, да не кажемо и милитантност, у наступима на тзв. протестима. Прије свега, треба повући јасну демаркациону линију између ПРОТЕСТА и БЛОКАДЕ. У свакој демократској држави право на протест је неприкосновено и неотуђиво право, које
је загарантовано уставом као највишим правним актом. Протест је, несумњиво, легитиман облик политичког дјеловања групе грађана (десетина, стотина, хиљада њих), којима нико
не може ускратити право да се окупе, да формулишу своје захтјеве и да их испоруче властима, те да истрају у свом настојању да им ти захтјеви буду испуњени. Наравно, постоје тачно одређена мјеста на којима се протести могу и смију одржавати, а то су мјеста чијим заузимањем се не онемогућавају други, једнакоправни, грађани у обављању њихових свакодневних послова и задовољавању њихових свакодневних потреба,односно
у остварењу једног од круцијалних грађанских права, такође загарантованог уставом, а то је право на слободно кретање. И ко је онда тај који сам себи може “одобрити“ да другим људима онемогућава слободу кретања?
Студенти? Зашто би они имали то неко
“ексклузивно право“ да крше Устав Србије? Падне им на памет, да не кажем: ћефне им се да данас заузму “Газелу“, сутра “Бранков мост“, прекосутра да блокирају најпрометније улице велеграда какав је Београд и тако хотимично изазивају парализу живота, који се у тако великом граду, и без блокада, отежано одвија, поготово у зимским мјесецима? Па се још, да апсурд буде већи, исти они — студенти — позивају да су ЊИМА, забога, ускраћена
уставна права и онда “протестују“ испред зграде Уставног суда?!… Осим тога, протести се, у складу са Законом о јавним окупљањима, морају пријавити 48 часова унапријед, са
навођењем имена организатора и захтјевом да припадници полиције обезбјеђују скуп.
Да се је поступило онако како то закон налаже — као што, нажалост, није — полиција би обезбјеђивала скуп (као регуларно пријављен и одобрен од стране надлежног органа) и
онда, извјесно, не бисмо гледали језиве призоре попут оног када једва па пунољетна дјевојка из Краљева лети са крова аутомобила, насумично натјераног од стране некаквог манијака, раније више пута пресуђиваног деликвента. Дјевојка је, хвала Богу, избјегла
оно најгоре, а нисам сигуран да сиве еминенције, које из позадине генеришу “протесте“, нису зажалиле што сулуди насртај на младу дјевојку није резултовао њеном погибијом,
па да се онда револуционарни поклич РУКЕ СУ ВАМ КРВАВЕ! (иначе обавезни сегмент у сваком приручнику за извођење обојених револуција) устостручи и омасови “протесте“
до критичне масе неопходне за рушење легално изабране власти у Србији, што и јесте — да се не лажемо — крајњи циљ цјелокупне маскараде са црвеним рукама и фарбањем градских тргова у црвеној боји (иначе “већ виђен“ трик са “протеста“ у Албанији 2003. године).
Збиља, чудо је та општост црвеном бојом, наиме официјелном бојом некадашње Комунистичке партије Србије, касније мимикријске преименоване у Савез комуниста
Србија, те напослетку у Социјалистичку партију Србије. Повампирени титоисти, гробари Србија — чији је бастион, што и птице на грани знају, Београдски универзитет — никако баш не могу да се помире са незадрживим процесом обнове српске државности, српске
националне (само)свијести, српске духовности и свега другог СРПСКОГ, који је процес кренуо након одласка Демократске странке и њених деривата на сметлиште политичке
историје. У посткомунистичким земљама толико куђени и толико пљувани Карл Маркс аутор је генијалне — нема ту шта — реченице да се ИСТОРИЈА ДОГАЂА КАО ТРАГЕДИЈА, А ПОНАВЉА КАО ФАРСА. У нашој несрећној српској историји, универзитет у Београду
— са часним изузецима појединих часних професора — још од времена од прије Другог словенског рата, па до дана данашњег, био је и остао инкубатор и иницијални дистрибутер титоистичког идеолошког отрова, којим су токсиковане генерације и генерације, читава поколења, младих Срба.
Свима њима — тадашњим студентима — је од стране ученика професора, као Латинке Перовић, тзв. мајке “Друге Србије“ и њених следбеника
(читај: српског аутошовинистичког и аутогеноцидног шљама), увучено у главу да су Срби као народ недостојни да уопште постоји, да је српски национализам донио више зла, мржње, несреће и невоље него и сам немачки нацизам, да Срби — ако их нешто и преживи, у ендемској форми — има да до краја живота иде улицом оборене главе, погледа упртог у под, стигматизовани за сва времена ради тобоже страшних злочина “из деветдесетих“. О злочинима из ЧЕТРДЕСЕТИХ, ПЕДЕСЕТИХ и каснијих, када су преци професорке Перовић и њених сведока без суда и пресуде стријељали на хиљаде недужних људи по Београду и његовој околини (Бањичка ливада, Лисичији поток, данашњи стадион ФК “Обилић“, о Голом отоку да се и не говори) — неком другом
приликом.
Поента је, дакле, да србофобично настројени професори са Београдског универзитета, поготово историчари (попут професора Николе Самарџића и Дубравке Стојановић), не могу да поднесу много тога из споменутог процеса ревитализације СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ, рецимо, подизање монументалне бисте оцу српске државности Стефану Немањи, на Савском тргу у Београду, не могу да поднесу да данашња Војска Републике Србије по својим униформама са свим пратећим обиљежјима (укључујући и чињеницу да свака касарна данас у Србији има војног свештеника и своју крсну славу) и иначе, по свему осталом, готово стопроцентно изгледа као Војска некадашње Краљевине Србиј
(а не као девастирани свињац, као у вријеме НАТО-генерала Здравка Поноша), не могу да поднесу незапамћени економски раст и кредибилитет Србије у свијету, и шта-све-не-јошмпо Србију позитивно, а што се је издешавало у задњих десетак година и што нико не може да оповргне.
Пошто су интелектуалци иначе, а поготово вајни универзитетски професори — када их посмотрите на улици, у контексту реалног, ванкњишког живота уопште — по правилу ОБИЧНЕ
КУКАВИЦЕ, онда они користе, тј. злоупотребљавају, студенте да преко њих (пошто они сами, професори, немају храбрости за то) спријече, ако је икако могуће, повратак Србије у
ред старих, угледних и уважаваних европских држава, што је Србија одвајкада и била (све док потезом пера није прецртана од стране злехудог, тзв. витешког краља, Александра
I Карађорђевића, 01. децембра 1918. године). Тек мала дигресија, илустрације ради, наиме да цитирамо споменутог професора историје са Београдског универзитета, Николу Самарџића, који на једном мјесту каже и ово:
“Србија је глибу митоманије свињокрадица и коњокрадица Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили Светог Саву и
остале глупости, направили ршум по Црној Гори и на Косову. Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора.“
Е, ту је то антисрпско идеолошко појило, на којем се млади студенти напајају аутошовинизмом и аутогеноцидношћу, ту је та идеолошка јазбина гдје млади Срби, неокомунистички јањичари по замисли професора Самарџића и њему сличних, има да се инхалирају антисрпским идеолошким хашишом, а онда, тако напујдани, да крену у обрачун са онима који, противно замислима Латинке Перовић и њених сљедбеника о томе како Србија треба да изгледа, праве неку нову, национално освјешћену, независну, самосталну, тврдо усправљену, достојанствену, економски препорођену Србију, Србију чији предсједник не само да не чупа браду патријарху СПЦ, него му, штавише, љуби руку у знак поштовања за институцију од највиталнијег националног значаја, Српску православну цркву, која кроз историју, за разлику од српске државе, никада није престајала да постоји и која је кроз вијекове успјела да
пронесе — неутрњену — лучу српске националне свијести и српког националног идентитета.
Отуда сиве еминенције “студентских протеста“ са безмало сотонском сладострашћу дочекују трагедије по Србији (попут масовних убистава у школи “Владислав Рибникар“ и у околини Младеновца, те недавну тешку несрећу у Новом Саду), свакако призивајући и неке нове, још веће и још језивије, како би имали што више “материјала“ за иницирање и спровођење насилне смјене легално изабране власти у Србији, чија је персонификација њен предсједник Александар Вучић.
А тек су посебна прича “студентски захтјеви“ и “истрајавање до њиховог испуњења“. Тренутно нико жив у Србији — понајприје сами студенти — не зна у чему се ти “захтјеви“ уопште састоје. Они захтјеви који су првобитно формулисани, одмах након почетка блокада (јавно објављивање комплетне грађевинске документације везане за пад надстрешнице у Новом
Саду, процесуирање одговорних, пуштање на слободу “студентских активиста“ из притвора и повећање од 20% за финансирање високошколских организација), испуњени су буквално
сутрадан по њиховом испостављању. И то ће се, колико одмах, показати као велика грешка организатора, наиме као “испуцавање муниције“, јер је Александар Вучић, стари политички
лисац, истог часа по испостављању захтјева са протеста дао налог да ови промптно буду испуњени. Принцип гласи: “Ево, сви ваши захтјеви су вам моментално испуњени, шта још
хоћете сада?“… Сиве еминенције “протеста“, пак, љутито гурају под нос водећим персонама студентских “пленума“ (враћа ли се то вријеме СКОЈ-еваца по факултетима?) ВОДИЧ ЗА
ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ, гдје лијепо пише да треба бесомучно инсистирати на “испуњењу захтјева“, а при томе ни за живу главу не одговарати на питање у чему се ти захтјеви уопште
састоје. На сваку реплику власти да су захтјеви испуњени, одговор треба да гласи: “ОСТАЈЕМО ОВДЈЕ ДО ИСПУЊЕЊА ЗАХТЈЕВА!“. Ако је неко из власти баш толико упоран да понови питање: “Којих сад то захтјева, кад су вам они већ испуњени?“, одговор има да буде неумољиво исти: “ОСТАЈЕМО ОВДЈЕ ДО ИСПУЊЕЊА ЗАХТЈЕВА!“. И онда није тешко закључити да они ПРАВИ ЗАХТЈЕВИ немају везе ни са породицама унесрећеним новосадском трагедијом, ни са грађевинским књигама, ни са повећањем средстава за финансирање високошколских организација. Ништа од свега тога. Прави, суштински захтјев — да се, дакле, не лажемо — гласи:
ПОВРАТАК ДРЖАВЕ СРБИЈЕ У ГРОБ, који јој је од стране титоистичко-усташке коалиције из доба СФРЈ пројектован Уставом из 1974. године, а у који ова, на челу са дрским ‘арамбашом
Вучићем, упорно одбија да легне.
А одбија да легне на некријуће запрепашћење наших тисућљећних сусједа из Загреба, са башчаршијских политичких ћепенака, из титоградског дијела Подгорице и, наравно, из Приштине, одакле један од најистакнутијих миротвораца данашњице, Аљбин Курти, здушно подржава “студентске протесте“. Одиста, кога од њих више боли срце за Србијом, која “грца под аутократском
влашћу Александра Вучића“: да ли Пленковића или Милановића? Конаковића или Жељка Комшића? Мила Ђукановића или Жељка Ивановића, Шолаковог овлашћеног дистрибутера
антисрпства за Црну Гору?…
Биће да је, ипак, Аљбин Курти тај кога највише боли душа због гушења медијских слобода у Србији и сумрака демократије у њој…
Све у свему, то би био мој став о предњем. Дакле, СТАВ, а не ПОЗА.
ПОЗУ смо — на овом порталу — имали прилику да видимо од стране најстаријег (по годинама) требињског супер-бизнисмена, госп. Родољуба Драшковића, који је здушно подржао
“студентске протесте“, онако успут, јер то је ваљда сад “тренди“, “фенси“, илити: IN, како се то каже у жаргону београдске младежи. Уз сво дужно поштовање за госп. Родољуба, који је својим великим инвестицијама дао немалу финансијску реанимацију нашој ојађеној српској Херцеговини, мишљења сам да је он
ову своју ПОЗУ (дакле, не СТАВ, него ПОЗУ) о подршци “студентским протестима“ у Србији заузето тек онако, из доконости, одавно лишен свих материјалних дубиоза (ако ту не
рачунамо свакодневну секиранцију о редовном одвијању процеса свакодневног увећавања богатства). Осим тога, Србија је, између осталог, и држава у којој је сједиште његове
мултинационалне компаније “SWISSLION“, па стога вјерујем да му не би било превише пријатно кад би чуо да је — не дај Боже — у Србији дошло до насилне смјене власти, а да нови
владари, по узору на своје претке из 1944. и каснијих година, поново врше национализације, ескпропријације и друге високоморалне отимачине туђе имовине. Протести, блокаде, или како год… Све ће се то једном звати “јуче“… А оним поштеним и неукаљаним студентима, којих засигурно има немали број у овим актуелним дешавањима,
остаће само да са горчином констатују да су искоришћени и изманипулисани. Неки од њих, они којима је калкулација идеја-водиља у животу, можда ће имати и конкретне, личне
користи од свега овога. Сиве еминенције “протеста“. пак. направиће рекапитулацију да ли су и колико су успјели заљуљати актуелни режим у Србији, А онда — ДО ВИЂЕЊА, ДО
НЕКЕ НОВЕ ТРАГЕДИЈЕ!…
Небојша Рудан
