Јаме Капавица и Пандурица- гробнице љубињских Срба

Према Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41., Београд, 1991, 59-73.

Први талас усташког геноцида жестоко је погодио и ондашњи љубињски срез. Пошто је српско становништво било већинско, у Љубињу су се све до пред крај маја задржали стари органи државне власти. У Љубињу је 19. маја створено усташко повереништво, са Леоном Тогоналом на челу, а потом и усташки логор, који је одмах почео да дели оружје Хрватима и Муслиманима околних села и да од њих формира дивљи усташки одред. За среског начелника постављен је Шериф Бећировић из Кладња, а за челника љубињске општине именован је Салман Тртак. Церемонији званичног преузимања власти, 24. маја, присуствовао је и повереник усташке војнице Јуре Францетић.

Непосредно после преузимања власти, усташко руководство је сазвало два збора Хрвата и Муслимана – један у Равном, а други у Љубињу на којима је Леон Тогонал позвао присутне да наплате од Срба старе и нове рачуне, да им одузму стоку, земљу, куће и другу имовину. Говор је завршио речима: »Све што отмете пушком и ножем, ваше је!«. Привучени тим обећањима, знатан број младића из редова хрватске и муслиманске сиротиње, људи који су живели на самој ивици егзистенцијалног минимума добровољно се јавио у формирани усташки одред.Тако је током 1, 2. и 3. јуна вандалски опљачкани сви српски дућани, занатске радионице, кафане, куће и станове у Љубињу и ближој околини.

Четвртог јуна изјутра 350-400 добровољаца упућено је према селу Влаховићима, Убоску, Поцрњу, Капавици и Ранковцима у лов на Србе. Село Ранковце, због своје слободарске традиције, изабрано је  да буде сабиралиште похапшених Срба. Наредна два-три дана ухапшено је 170 људи од 16 до 60 година. Све је било пропраћено пљачкањем околних кућа. Хапшења се вршена у селу Влаховићима и сви похапшени затворени су потом у две учионице основне школе. У току хапшења усташе су убијале сваког ко би им пружио и најмањи отпор, а понекога без икаквог разлога. Само у селу Влаховићима убијено је, приликом хапшења шест људи, сви на кућном прагу пред породицом. Петог јуна поподне, колона већ измучених Влаховићана стигла је у село Ранковце, где је у авлији Јована Пецеља затекла око 80 ухапшених људи из Ранковаца, Капавице, Убоска и Поцрња. На ћошковима авлије били су постављени пушкомитраљези. С времена на време стражари су одводили појединце »на саслушање«. Бекство ухапшеног Нике Богдановића Тогонал је искористио као жељно очекивани формалан повод за масакр похапшених Срба.

Била је недеља 8. јун 1941. – Света Тројица. Измучени људи су нестрпљиво очекивали јутро, јер им је било обећано да ће тога дана бити пуштени кућама. Тачно у 16 часова пала је команда: »Излазите, један по један!« Људи одједном живнуше, али их на вратима дочека непријатно изненађење, односно запрепашћење: једна група усташа са упереним пушкама и друга са размотаним конопцима преко руку. Свезивали су једним конопцем по 10 и више људи, једног за другог. Када је повезана последња група, дугачка колона везаних људи измученог, бледог и необријаног лица, са пратњом од око 200 усташа, кренула је путем који из Ранковаца води за Љубиње, што је у многима пробудило наду да их, доиста, гоне на присилни рад у Италију. »Свакога ко би за тренутак застао да предахне« – истиче један од преживелих сведока – »ударали су кундацима у леђа уз најпогрдније псовке.« На раскрсници путева који воде за Љубиње и село Капавицу наређено је да се скрене у правцу Капавице. Био је то лош знак, који је код многих развејао последњу наду у спасење, па су они који су успели да ослободе везану руку покушали бекство.

Када је 8. јуна увече колона повезаних Љубињаца стигла до Бурекових кућа у селу Капавици, сва чељад су истрчала пред куће. Једна жена, са дететом у наручју, је узвикнула: „Валахи, добар сте лов ухватили.“

Колона је стигла на малу камениту зараван (»Гувно«), опасану кордоном усташа, и многи су знали да се налазе у непосредној близини јаме Капавице. Чим се колона зауставила на поменутој заравни, пала је команда: »Клекни!« а затим »Лези!«. На команду „Први конопац напред“, а пошто су им биле везане не само руке него и очи, људи нису знали куда да крену, па је један усташа узео првога за невезану руку и повео га према јами; остали су поребарке ишли за њим, трзајући снажно везане руке не би ли их некако извукли из конопца. Када су стигли до јаме, поредани су на самој ивици отвора; на другој страни налазила се група усташа са упереним пушкама и једним пушкомитраљезом. Пуцали су, међутим, само у прву тројицу, који су се суновраћали у понор, повлачећи за собом и остале. Тако су поступили и са осталим „конопцима“. Јами Капавица постаде колективна гробница љубињских Срба. Сведоци наводе да се јама напунила до врха пре него што су ликвидирани сви дотерани Срби. Међутим, јама није била напуњена, него се једна група заглавила у суженом делу гротла, па су џелати почели да вичу: »Не може више у јаму!«. На »Гувну« се тада налазило неколико група, већином из села Влаховића, који су ступили у очајничку борбу са убицама. Готово сви они који су у међувремену успели да одреше везану руку, успели су да побегну, јер су се усташе збуниле; нису одмах смеле да пуцају да не би побили своје. Захваљујући томе и неким другим  околностима (касно се стигло у Капавицу, неки мобилисани сељаци нису хтели да пуцају у своје комшије), побегло је укупно 50 људи, рачунајући и оне који су побегли успут, за време боравка у селу Ранковцима или се извукли из јаме. Укупно је убијено 114 људи.

У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача наводи се да је у извршењу »овог тешког злочина учествовало око 400 усташа, углавном са територије среза љубињског.

Ухапшених осамдесет Срба из Љубиња биће ликвидирано 13. јуна на спомен-дан духовног оца усташког покрета Анте Старчевића када су љубињске усташе упале у затвор тамошњег среског суда, изабрале међу затвореним таоцима 32 најугледнијих и буквално их масакрирале. Потом су их убацили у камион, одвезли до јаме Пандурице, код села Водена, и тамо побацали. Нико од њих није успео да побегне, јер су џелати, поучени искуством Капавице, брижљиво испланирали и извршили овај злочин. Међу таоцима који су зверски поубијани 13. јуна налазио се и православни свештеник Божидар Шаренац, син љубињског проте Шћепана Шаренца, човека који се 1918. године енергично супротставио свима онима који су хтели да се свете за злодела која су љубињски шуцкори починили у минулом рату; изашао је, са најугледнијим љубињским Србима, пред Чевљане, које су предводили Благота и Мајо Вујовић, одвео их у цркву и са олтара заклео да не чине никакво зло љубињским Муслиманима и Хрватима. Та чињеница није помогла његовом сину Божидару, ватреном поборнику добросуседства и конфесионалне толеранције овог национално мешовитог краја. За љубињске усташе припадници српске националности, сви без изузетка, нису имали нити су могли имати било какве олакшавајуће околности.

Сајт Удружења Јадовно 1941.
Сајт Злочини над Србима

ДРУГА СТРАТИШТА
Логор Сајмиште – Грубишно Поље – Комплекс логора смрти ГОСПИЋ-ЈАДОВНО-ПАГ– Гудовац – Вељун – Јаме Пандурица и Капавица – Гаравице – Корићка јама – Грабовац Бански – Глина – Ивановић Јарак – Мехино стање – Јама Равни Долац – Шушњар – Пребиловци – Чаваш – Комплекс логора смрти ЈАСЕНОВАЦ – Шумарице – „Пасје гробље“ код Колашина – Котар Вргинмост – Котар Војнић – Кремна и Штрпци – Придворица – Драксенић – Шегестин – Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац – Бегово Брдо – Коларић – Осово – Стари Брод и Милошевићи – Машвинa – Садиловац – Кусоње – Велико Паланчиште и Горњи Јеловац – Пивски Доли – Велика Ржаница – Логор „Црвени крст“ (Ниш)