МОЈИ СУ УЗОРИ ГОРЕ НА ДИНАРИ!

ЈЕР ДА ЊЕ НЕМА КО БИ ПРКОСИО?

Парастос у Челебићу,  Ливањско поље – доње, између Динаре и Старетине, српско и намучено, спаљено и расељено. Масовна гробница нејачи, тик уз прву линију из последњег рата на којој се бранила Крајина и Други крајишки корпус. И у њој неколико стотина костију првенствено жена и дјеце али и мушкараца побијених у школи у Челебићу око Огњене Марије 1941. године. Школа у којој је братство и јединство наставило школовати српску дјецу одмах после рата учећи их да се у школи ништа није десило правећи тако модерне јањичаре са прекинутим сјећањем и то од потомака жртава.

Под школе, кажу, у црно су фарбали да се не виде трагови крви. Неколико километара изнад у јами Бикуши прије убијања у школи побацан је други дио Срба. Укупно, на два стратишта истог села 413. Једина је то јама из које кости ливањских мученика нису извађење и која је и даље забетонирана. Док сусједи Хрвати данас кажу да ту нема кости уопште а гробницу данас називају марвеним гробљем, слово U и кукасти крстови по спаљеним српским кућама и прекрижени ћирилични натписи на путоказним таблама истим знаковима украшени, говоре не о прошлости него, нажалост, о будућности.

Од свега тога, на гробницама очева и ђедова из 1941. године бранили су, од 1992. до 1995. године растрзанији и од Хрвата малобројнији, са свих страна притиснути, не само непријатељским снагама, потомци – остаци покланог народа. Кога су погрешне политике на крају издале „од Огњене до Благе Марије“… Знају они то и знамо ми сви да је тачна она Крајишка бол из стиха „продали ме издали ме дали Крајине“… И оног другог „тужно Троглав у маглама ћути све нестаде у једној минути…“

А опет, не да се овај „луди“ Динарац. Куд год да се макне ових дана око светог Илије од Лијевна до Книна и од Гламоча до Грахова па до у врх Шатора и његовог језера, сретају вас возила са српским таблицама; Нови Сад, Београд, Бачка Паланка, Кикинда, Панчево, Суботица. И друга из разних мјеста све до Америке. Као у филму и реплици, „Идем куме, кући, доста је било!“ Па се онда, мало тугује па се запјева па се балота закотрља па се мало и инати кад се поред извора попије која. „Јер ово је Крајина и ово кани остати Крајина“. Ништа се ту од 1993. године када онај српски борац ово изговора није промијенило. Како и кад Бог ће га знати. За сад нема Срба ал нема ни Хрвата колико су мислили да ће их бити. А Динара ћути… А опет двадесет је први вијек. Народу уморном од историје треба живота.

Простора за то има довољно. И за једне и за друге. И за треће. Исто је и са друге, книнске, стране планине Динаре. А Бог дао рај на земљи. Очи да не знају куда ће прије. Поља, планине, ријеке, мирис мора… Ма све! Од „горског ока“ на Шатору, на једну, до извора Крчића у коме је температура воде о Илијину дану седам степени, на другу страну. И све се то обиђе, наравно. Јер кад има воље има и начина.И Гламоч, Принципов Обљај и Грахово, подразумијевају се свакако. И Лијевно ђе се кула и данас бијели. У којој су „били и мучили и вадили српске очи чарне“. И нормално Стрмица која чека “ да се кући вратиш из далека… па да опет кренеш са Динаре. И у Ковачићу, “ кућа родна од Момчила ђеда“. Свака се српска стопа, ако ко хоће за себе да каже да свој народ изистински воли, мора да обиђе и упије.

Па тако, ако нема резервне отаџбине а ако би како било замјенског завичаја онда је мој Динара, са њене обје стране и цијелом дужином. А и села од Ливањског поља и њихова имена нешто говоре: Срђевићи, Казанци горњи и доњи, Степен, Пржине, Корита… Пресељено Гацко. А и Бјелашница гатачка као да је Динара родила…
И још ми кажу једно овуда : „ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА ПРИЧАЛИ МИ СТАРЦИ, НИКАДА СЕ НИСУ ПРЕДАЛИ ДИНАРЦИ!“

Милан Никчевић