palpal

Ко сада држи час?

Прочитајте нову колумну о трагичној прошлости српског народа и стања у просвјети Бојана Милићевића,  написану у дану када се служи помен ђацима из Крагујевца који су на данашњи дан, прије 80 година, недужни стријељани од Нијемаца и фашиста у Шумарицама. Омаж свим жртвама фашизма и терора.

КО САДА ДРЖИ ЧАС?

Прије тачно 80 година у Шумарицама је један наставник одржао свој посљедњи час. Без писане припреме, без мјесечног плана, без строгоће и надобудности, и без скоро иједне ријечи. Милоје Павловић је свој пут у бесмртност уцртао без дефинисања васпитних, образовних и функционалних циљева часа. Циљ је био само један – остати узор ученицима до самог краја.

Да, «страх животу каља образ често», али не увијек.

Могао је Милоје да каже «морао сам», «ништа нисам могао промијенити», «ћути и гледај себе», али није. Милоје Павловић је знао да се час држи цијелог живота, и у учионици, и на улици, и у смртном часу. Да је позив учитеља најсветији дар и највећа одговорност и да учитељ нема право да служи ситним интересима, чак ни по цијену живота.

Данас, кад се партијски митинзи одржавају у просторијама школа и кад учитељи ћутке пристају на разне нечасне радње по налогу партије која их је на та мјеста довела, види се да смо заборавили чиме нас је Милоје задужио.

Задужио нас је да барем јасно и гласно изговарамо имена оних који су и њега и ту несрећну дјецу послали у смрт. Нису то никакви «нацисти», «фашисти», «зликовци», «непријатељи нашег народа». Имају имена и презимена. Која ми данас не смијемо да изговоримо да не бисмо некога увриједили и да бисмо били «политички коректни».

И тако, што зарад «политичке коректности», што зарад задовољавања којекаквих формалних и административних педагошких захтјева, а прије свега због кукавичлука, изгубили смо осјећај за сопство и за суштину.

Нас, овакве какви смо, неће памтити ни наши ученици, а камоли историја. А кад се, једног дана, сви сретнемо лицем у лице са мучеником Милојем Павловићем и његовом четом ђака-мученика, што би рекао Владислав Петковић Дис, «куда ћемо од светлости и од суда»?