Izgleda da je mlađanog gradonačelnika Banjaluke jako pogodio tekst koji sam objavio, činjenica da se sve do jutra nije oglasio zbog hapšenja gradonačelnika Bijeljine Ljubiše Petrovića, sa kojim je nedavno organizovao zajedničke proteste u Banjaluci i Bijeljini zbog smanjenja prihoda od PDV-a, čekajući šta će se dogoditi pa je tek oko podne sutradan, nakon prozivke, naredio saradnicima da napišu nekoliko patetičnih rečenica, kao što sam predvodio, a onda angažovao svoje botove, koje je zaposlio na budžet grada bez konkursa, da napišu na moje objave stotine komentara iste sadržine, zašto tobože nisam došao u Bijeljinu da podržim Petrovića a podržao sam studente u Beogradu..
Na mlađanog gradonačelnika i njegove botove se ne obazirem odavno, sve sam odmah blokirao da ne kontaminiraju moj kanal i stranicu, ali su zanimljive reakcije ljudi koji su, tragom bombardovanja botova, počeli su da mi pišu i pitaju što nisam došao na protest u Bijeljini, do koje ima šest sati vožnje i koji je zakazan noć prije, a da naravno niko od njih, koji su mnogo bliže Bijeljini, nije došao na proteste jer je mnogo lakše i ljepše iz tople kuće pametovati, držati slovo i pridike. Ljude sam mnogo razmazio, a mnogi koje uopšte ne poznajem imaju moj broj telefona, koji sam javno dao, a onda to zloupotrebljavaju, daju sebi veliku slobodu, pišu u ponoć, daju sugestije, primjedbe, a 99% njih nije spremno da bude posmatrači za dnevnicu i ne bi ni najmanje narušili vlasti komfor, a ne daj Bože da nešto malo rizikuju.
Kad je trebalo podržao sam Ljubišu Petrovića, skupa smo obilazili semberska sela u kampanji 2020, potom dolazio na opoziv sa 40 posmatrača Liste za pravdu i red, podržao i jesenas, kao i mnoge druge u opoziciji krstareći od Trebinja do Banjaluke i Gradiške. U Bijeljini na protestima bila ekipa za pravdu i red, i narod mora biti svjestan da godišnje pređem preko 100 000 kilometara, da sam razapet svaki dan sa sto obaveza, i da i ja imam porodicu, pravo na malo slobodnog vremena i privatnosti, a ne da stalno trčim od jedne do druge nepravdedž snimam, pišem i štitim obespravljene koji mi onda u znak zahvalnosti zabiju nož u leđa, ostave na cjedilu, pa čak i svjedoče protiv mene iako sam im riješio životne probleme.
Šta god da je trebalo stizao sam na svaki poziv do Jezera, Ozrena, Lopara, Ugljevika, Foče, Zvornika i Šipova, zbog rudnika, litijuma ili malih hidroelektrana, imao možda i ključnu ulogu da se spriječe neki štetni projekti koji bi izazvali ekološku katastrofu, štitio obespravljene i sirotinju, snimio desetine priloga i napisao tekstova, dobio desetine Tužbu i prijava a onda kad smo izašli na izbore sa sjajnim ljudima doživjeli smo poniženje, jer kad je teško gdje si Neško, a kad dođu izbori draži mi je Dodik koga se plašim i koji mi je dao 100 prljavih maraka, obećanje, pripravnički staž, posao..
Možda i najbolji primer je Ugljevik, gdje smo u oktobru imali sjajnu listu za odbornike i kandidata za načelnika, borili se godinama za rudare i rudnik, protiv otimačine Serdarova, a onda su nas ti za koje smo se borili prodali, za šaku dokaza, oa sada kukaju jer strahuju za posao i plate, zovu da dođemo i pišemo o protestima rudara. Dosta je, i narod mora da nauči prvo da poštuje iskrene i dobronamjerne ljude, a ne da im to uzima kao slabost.
Slično je i sa opozicijom, koja je navikla da Vukan i njegovi Spartanci iz Liste za pravdu i red stižu na svako mjesto, uvijek su u prvim redovima kad se treba boriti, štititi od nepravde i stavljati glavu na panj a onda smo potonji, jer nismo bezobrazni, i sve ključne stvari, kandidature i dogovori se odrade nama iza leđa, očekujući da mi svaki put gutamo knegle zbog opšte stvari i viših interesa. Odnosi se moraju restartovati, i partnerstvo ne znači požrtvovanost sa jedne strane, maksimalno iskorištavanje i onda odbacivanje sa druge strane, jer smo „mali“ i „nebitni“.
Detaljniji osvrt o ovoj temi u video prilogu….
Nebojša Vukanović
