Када је 1992. године босански овчар побегао из своје куће у Југославији која се распадала, пјешачећи са својом породицом 40 дана како би избегао почетак рата који ће сукобити суседа са комшијом, село које је оставио имало је више од 400 људи, две продавнице и школа.

Више од половине сељана били су суграђани Муслимани, остало Срби, али нико, како је рекао, није обраћао пажњу на то све док екстремистички политичари нису почели да вриште крв.

Након више од деценије избивања из свог дома у источној Босни, сељак Фикрет Пухало (61) вратио се у своје село Сочице. До тада је имала око 100 људи, Срба који су остали све време и неколико Муслимана који су одлучили да је безбедно да се врате.

Данас их је остало само 15. Продавнице су нестале, школа такође.

„Сви остали су умрли или су се одселили“, рекао је господин Пухало, показујући празне домове разбацане по каменитим брдима око породичне земље где пасе своје овце. „Овде се није родило ниједно дете откако сам се вратио“, рекао је.

Одумирање Социца одражава светски феномен сиромашних пољопривредних области које губе људе у урбаним центрима. То је такође део озбиљне демографске кризе која погађа широке делове источне и централне Европе, укључујући релативно просперитетне земље попут Пољске и Мађарске, пошто ниска стопа наталитета и емиграција смањују број људи — и подстичу етнонационалистичке политичаре који буне против разводњавања, чак и изумирање аутохтоних популација.

У земљама попут Мађарске, националисти, упозоравајући да њихов народ ризикује да нестане и да буду замењени аутсајдерима, напали су имигранте, упркос озбиљном недостатку радне снаге. Такође су промовисали углавном бескорисне програме финансиране од стране државе који имају за циљ да подстакну локалне жене да имају више деце.

Нигдје, међутим, демографија и политика око ње нису били тако напети као у Босни, малој, етнички расцјепканој нацији. Као и многе сиромашније земље, има високу стопу емиграције, која је порасла током рата 1992-95. Али има и изузетно низак наталитет, феномен који се обично повезује са богатијим земљама.

У Сочицама се број становника знатно смањио током протеклих 20 година, које су биле потпуно мирне, него током рата у Босни.

На мезарју сеоске џамије, обновљеној од ратних рушевина, у хумци се налази тело Фариса Суљанића, који је емигрирао на рад у Аустрију, где је погинуо у 27. години у саобраћајној несрећи 2021. године.

Уз земљу господина Пухала налази се напуштена кућа Вељка Самарџије, који је пре неколико година умро неожењен, оставивши кућу затрпану својим малобројним стварима — југословенским пасошем псећим ушима, бледим породичним фотографијама, малим фрижидером и гломазним Телевизијски сет. Две рођаке господина Самарџије умрле су у оближњој кући, такође неудате и без деце.

Стопа фертилитета у Босни — број живорођених по жени — једна је од најнижих у Европи, дијелом и због тога што је толико жена у репродуктивној доби отишло. Тек је испред Малте, која има дупло већу просечну месечну плату.

„Ситуација је очајна“, рекао је Небојша Вукановић, изабрани посланик у локалном парламенту Републике Српске, претежно самоуправног подручја Босне у којем доминирају Срби, у којем г. Пухало има своју породичну кућу и овце.

Не зна се колико људи живи у српској регији: последњи попис становништва из 2013. године износи нешто више од милион. Господин Вукановић — отворени критичар ауторитарног лидера овог подручја Милорада Додика, који тврди да његов регион има 1,4 милиона људи — верује да је тај број сада пао на 800.000 или мање.

Додик „манипулише бројкама да би се претварао да ради добар посао“, рекао је Вукановић.

Ратоборни националиста којег су Сједињене Државе санкционисале због корупције, господин Додик је више пута претио да ће прогласити своју територију независном државом и разбити Босну, потпирујући етнички национализам како би учврстио своју власт и избегао кривично гоњење.

Да би помогао у ширењу своје поруке да српски регион нестаје, г. Вукановић је недавно објавио суморни снимак посете општини Улог. Имао је преко 7.000 људи када је био део Југославије, мирне мултиетничке нације која је упала у рат 1991. Сада, рекао је у интервјуу, има само седам становника током целе године, а његове улице оивичене рушевним зградама које су уништене не наоружаним сукоб али занемаривањем.

   Мајкл Марфи, амбасадор Сједињених Држава у Босни и чест критичар господина Додика, указује на демографске проблеме као доказ његове лоше владавине Републиком Српском, познатом као РС

„Ако је смањење РС циљ господина Додика, он то успијева“, рекао је господин Марфи у октобарском саопштењу, наводећи бројке које показују да се радна снага у српском ентитету смањила за 10 посто у једној години.

Други саставни дио Босне, хрватско-муслиманска федерација, такођер је изгубио велики број људи. Углавном хрватска подручја федерације — где већина становника има пасоше суседне Хрватске, чланице Европске уније, и могу слободно да путују и раде широм блока — посебно су погођена егзодусом.

„Евидентно је да људи напуштају све дијелове земље“, рекао је Емир Кремић, генерални директор босанскохерцеговачке државне агенције за статистику.

Али колико их је отишло, рекао је, не зна се прецизно, добрим делом зато што није јасно колико је људи остало. „Једноставно не знамо колико људи овде живи“, рекао је он. За то је додао: „Потребан нам је нови попис становништва.

То, међутим, није нешто што етнонационалистички политичари, који се плаше резултата, желе. Три главне босанске етничке групе — муслимански Бошњаци, православни хришћани Срби и римокатолици Хрвати — брину се да ће изгубити у игри бројева. Било је потребно три године препирке након пописа из 2013. да би резултати били објављени, јер је свака група желела да види већи број, а самим тим и већи политички утицај за своју заједницу.

Господин Кремић је рекао да је груби водич о томе колико је становништво опало била студија коју је прошле године спровео његов Институт за статистику како би се процијенило кориштење пољопривредног земљишта у БиХ. Утврђено је да је 30 посто пољопривредних домаћинстава евидентираних током пописа 2013. нестало.

„Тамо више није било никога“, рекао је.

Посљедњи попис је показао да укупан број становника Босне износи 3,5 милиона, што је мање у односу на 4,4 милиона у претходном пребројавању, годину дана прије избијања рата. Према неким проценама, тај број је сада испод два милиона становника током целе године. Бечки институт за демографију израчунао је да је Босна од 1990. до 2017. године претрпјела пад становништва за 22 посто углавном због емиграције, што је највећи пад у региону.

Национална стопа наталитета континуирано је опадала од 1999. године и, након кратког налета послератних повратака, емиграција је поново порасла, што је допринело ономе што је извештај Академије наука Босне назвао „демографском зимом“ изазваном економским проблемима и „колективном депресијом“ над изгледима земље.

На Универзитету у Сарајеву, у главном граду земље, студенти су подијељени око тога да ли да остану или оду. Неки, посебно они из породица са добрим везама, не виде разлога да ризикују да емигрирају. Други су малодушни због својих шанси ако остану.

Енис Катина, студент криминалистике, рекао је да би волио да се запосли у босанској полицији, али не види „стварну перспективу за младе људе у овој земљи“. Одлазак је, додао је, „једина будућност коју имамо“.

Мурис Чичић, челник Академије наука и коаутор њеног извјештаја, рекао је да Босна није толико безнадежна како многи становници, посебно млади људи, вјерују, али да је још увијек опсједнута сумором о будућности због сталних препирки политичких странака. елита која се широко сматра корумпираном и себичном.

„Политичка нестабилност је главни покретач који гура људе да оду или размишљају о одласку“, рекао је господин Чичић. Повратак у рат, додао је он, био је мало вероватан, али страх од тога, подстакнут високо партијским медијима у Босни и запаљивим изјавама политичара попут господина Додика, многе је оставио у стању очаја.

„Овдашњи систем је неизводљив и све изгледа тако безнадежно“, рекао је он.

Међу онима који су малодушни због изгледа своје земље је и Елдин Хаџић, 40-годишњи механичар који је побегао у Немачку почетком 1990-их да би избегао рат, вратио се 1998. и сада је одлучан да поново оде. Недавно је отпутовао из своје куће у Шипову у Сарајево да посјети приватну агенцију за издавање визе и продаје савјете како да изађе.

„Свако ко има мало памети мора да оде“, рекао је Хаџић, псујући све политичаре, без обзира на националну припадност, као лопове. „Сви су они исти, само за својим личним интересима“, рекао је он. „Да бисте остварили своје снове у Босни, морате бити лопов.

Уна Регоје у Сарајеву допринијела је извјештавању.