Предсједник Русије Владимир Путин положио је у Кремљу по четврти пут  свечану заклетву и тако формално почео свој четврти мандат. Путин је 2000. године од Бориса Јелцина, о мртвима све најбоље али нас је скупо коштала његова деценија у критичном тренутку, преузео Русију на кољенима, дигао је из пепела и направио поново великом силом. Нема сумње да ће његова ера и најмање четврт вијека руковођења Русијом, са новим шестогодишњим предсједничким мандатом, обиљежити једну цијелу епоху.                                                      

Упркос неким најавама, нажалост нико од челних људи Србије и Републике Српске није присуствовао важном догађају и инаугурацији Путина, која је данас одржана у Москви. Вучић ће прекосутра присуствоваtи великој војној паради у Москви поводом Дана побједе, и том приликом се састати са Путином, али нажалост из Српске у важним тренуцима нема никог у братској Русији? То може бити један од показатеља стварног стања и односа између држава и државника.                                  

Режимски медији су раније тврдили да је Додик добио позивницу ал не и Вучић, да би касније било објаљено да је Вучић добио позивницу из Москве али Додик није!? Предсједник Српске, који се лажно представља у јавности као велики русофил и пријатељ Путина и Русије, изјавио је да као православац, добар домаћин и добар Србине не може 7-ог маја присуствовати инаугурацији у Москви јер слави Ђурђев-дан.                                   

Добри Србин и добри домаћин ипак није био код куће други дан крсне славе, већ је рано јутрос слетио око 9 часова у Зворник како би разговарао са челним људима Алумине, а потом присуствовао отварању Фабрике зеолита „Зеохем“, у којој су инвеститори из Швајцарске упослили 39 радника. Ако је већ могао долетјети хеликоптером до Зворника, сигурно је да би Додик запоставио све обавезе и много радије 3 сата својим авионом летио до Москве али…                                        

Очито је да Додик није био ни на подужем списку званица и гостију руског предсједника, што је јасан показатељ његовог угледа и важности за Русију. И док слијепо слиједи све неолибаралне догме, узима кредите од ММФ-а и Свјетске банке, припрема приватиzацију преосталих ресурса и јавних предузећа, Додик се у јавности покуашава представити као антиглобалиста, русофил и велики пријатељ предсједника Русије. Очито да у Москви мисле другачије, и да Додик за Путина није важна фигура на Балкану, јер би у противном био на списку гостију на важном догађају.                                             

Представништво Републике Српске ни овог пута није добро обавило посао, сличну Обраду Кесићу приликом Трампове инаугурације. Ипак на грешкама се учи, и добро је што Додик након последњег фијаска није показивао улазнице на бал у четвртом реду Кремља, слао супругу и Жељку у Москву како би правили селфи и махали на улици док из резиденције пролази предсједничка лимузина под пратњом.                      

Умјесто чврсте сарадње и стратешких инвестиција, односи са Русијом нажалост су се свели на предизборни излобирани краткотрајни сусрет Додика са Путином, који представља само представу за домаћу јавност. Од малог и великог руског кредита, јужног тока и других најављених руских инвестиција нажалост годинама нема ништа, а приватизована Рафинерија Брод и нафтна индустрија Српске грцају у дуговима који прелазе вриједност имовине..                                     

Недипломатске изјаве, гафови и популистичко понашање, које имају за циљ да Додик у домаћој јавности добије неки јефтини политички поен, постепено су довеле Републику Српску у стање потпуне изолације од спољњег свијета. Дуго тумарање од балканског дашка вјетра до лажног русофила, без било какве стратегије и јасног циља, неискрен однос и олако дата обећања, тихо приступање НАТО-у уз истовремено величање Русије и Путина, лош избор дипломата и представника у свијету, крупни и чести заокрети у спољњој политици оставили су тешке последице, не по Додика већ по Републику Српску која је постала све више изолована и одсјечена од остатка свијета.

Побратим Ким Џонг Ун успио је некако да изглади односе и направи велике искораке, а Српска под Додиком све више подсјећа на европску Сјеверну Кореју, у чију пријестоницу понекад још само сврати Вигемарк са акцизама и понеки амбасадор да испипа пулс Оца нације.

Након Трампа, и Путин је „искулирао“ нашег предсједника, и по свему судећи Абхазија, Јужна Осетија и Намибија још дуго ће остати наши једини пријатељи и савезници у свијету.

Нема сумње да са оваквим пријатељима и савезницима, респектабилном заједничком економском и војном снагом, Бољи ентитет и његови грађани могу бити сигурни, спокојни и безбрижни. Некада је нас и Руса било 200 милиона, а данас је нас и Осетина свега милион.

Небојша Вукановић