Понашајући се као увријеђена млада, већински власник Техничког ремонтног завода Братунац и владин омиљени добовљач Славен Ристић, јуче је критиковао Драшка и мене због притиска јавности и краха уносног посла са набавком шатора званог покретна болница. Чуди ме нервоза и љутња имајући у виду да су Ристић и Додик донедавно тврдили да се шатор може продати по много већој цијени, и да су могли више да зараде да су га продали другом купцу али су, као велике патриоте, жељели да помогну Српску повољном набавком. Сада могу лијепо да сложе шатор и продају га тим другим понуђачима који нестрпљиво чекају у реду да Влада Републике Српске одустане од набавке.
Умјесто што напада посланике и опозицију у медијима, поред детаље спорне набавке шатора из Залужана, Славен Ристић и његов партнер и „добротвор“ Мићо Мићић требали би јавности да одговоре гдје су респиратори и новци који су прикупљени у хуманитарној акцији, у којој је скупљено преко 1,4 милиона марака од скоро 200 донатора који су уплатили средства.
Славен Ристић, Мићо Мићић и Црвени крст града Бијељина покренули су акцију прикупљања средстава од привредника и грађана у Семберији за куповину респиратора, али по мојим сазнањима они никада нису испоручени а новац је са рачуна домаћих банака пребачен у Русију.
Очекујем да Мићић, Ристић и Перица Глигић, први човјек Црвеног крста Бијељина, одговоре на питања колико је новаца прикупљено у акцију, колико је и гдје купљено респиратора, по којој цијени и од ког добављача, о каквом се моделу респиратора ради, да ли су они и када испоручени Болници „Свети врачеви“ у Бијељини и другим здравственим установама у Републици Српској?
Олекујем брзе одговоре, а уколико до сутра не одговоре јавности на ова питања, онда ћу морати да објавим документацију и серију текстова о овом проблему! Шатор није једина велика афера која је избила током пандемије, и потпуно оголила карактер власти и њених омиљених неимара и привредника.
Небојша Вукановић
