Преносим у цјелости Саопштење које је објављено на страници Градске Борачке организације Требиња, поводом актуелних дешавања, инцидента на Бардачи и средњег прста који је Милорад Додик показао ветеранима и демобилисаним борцима Војске Републике Српске.

Некад и сад

Да је неко прије 30 година борцима ВРС рекао да ће послије рата на чело Републике Српске доћи некрштен човјек коме тамјан смрди, који ће се хвалити како је поносан тиме што није био борац, те да ће тај исти опљачкати и на просјачки штап довести Републику Српску, трећину становништва раселити,а борце који одбранише свој народ и огњишта третирати као грађане другог реда, сви би рекли да је то немогуће. Када би уз то додао још да ће на грудима тога човјека сијати сва могућа ордења СПЦ и да ће се црквени великодосројници такмичити ко ће му се боље додворити и већу салву хвалоспјева изговорити, сви би посумњали у здрав разум тог човјека. Вријеме гради, вријеме разграђује.Прије 30 година смо били поносан народ, достојан својих предака.

Знали смо свој циљ, имали идеале, разликовали добро и зло, па смо захваљујући томе и успјели да се спасимо од зла које је пријетило да нас затре. Зло које је тада на нас кренуло није било мало, али јака вјера у исправност оног што радимо нас је одржала. Имали смо руководство које није било идеално, али је у доброј мјери дијелило судбину народа. Имали смо Цркву, која је била духовна и морална вертикала, па је као таква била и корективни фактор политичарима, да не би превише застранили. Имали смо патријарха Павла, који је у то вријеме био живи светац, и својим примјером показивао надмоћ духовног над материјалним.

Милошћу Божијом у то вријеме дође у Херцеговину владика Атанасије. Заволио је овај народ и овај крш као што мајка сина једица воли. Скоро да није било положаја до кога није стигао у својим старим ципелама и увјек закрпљеној мантији. Увјек кад је тешко био је ту да осоколи, продухови, ако треба и заружи, исти према цару и просјаку, сви смо били једнаки. Било и прошло, али опстали смо баш зато што смо били овакви. Данас су нека друга времена. Политичари се понашају као да народ постоји само да би њима служио. Црквењаци су заволили сребрењаке, и као и политичари се одвојили од народа. Предсједник показује средњи прст борцима, патријарх Порфирије му сутри дан качи ко зна који орден, а владика Димитрије га назива својим братом. Овакви опстати не можемо, гдје смо погријешили?