Гдје ја стадох ти продужи, гесло је СНСД-оваца, а млади додик-југендовац Момчило Антонић упорно покушава да буде већи католик и од самог папе, настоји да се својим срамним иступима и испадима додвори свом шефу. Додик је бацио копље далеко, поставио је ужасно ниске стандарде у којима циљ оправдава средство, не бирају се средства за напад на политичке противнике и нажалост све је постало дозвољено и „нормално“. Шовинистичким иступом и нападом на чланицу ЦИК-а БиХ Вању Бјелицу Прутину, Додик је трасирао пут а његов језуита и посланик Антонић отишао корак даље, те одборника у Скупштини града Бањалука назвао усташом. Бахати и арогантни примитивац и незналица показао се у правом свјетлу, онакав какав у ствари и јесте.
Пребројавање националних крвних зрнаца никако не приличи онима који су (полу) Хрватицу поставили за предсједница Републике Српске, а сада шире шовинизам и контаминирају јавни простор. Тешка је увреда и опгужба да нечијим венама тече усташка крв, да су нечији преци клали српску дјецу по Шаргановцу, Дракулићу и Могикама, и ако ја губим десетине хиљада марака по судовима јер пишем документовано о криминалу, манијацима, отмичарима и убицама, колико би Антонић требао да плати за своје срамно писање и бруталне увреде!
Срамно и недопустиво! Антонић нема ни стида ни образа, попут већине својих партијских другова, не показује ни трунку кајања већ се чак из наступа на црвеној тајкунској АТВ стиче утисак да је поносан на свој срамни иступ јер мисли да је порастао у очима свог Оца нације.
Антонић је примјер политичког кретеноида у ова тешка времена свеопштег посрнућа и опадања. Да има Д од државе и да институције и медији нису заробљени, контролисани и уништени, он не би никада ни постао посланик након претходног скандала када је пожелио меке насипе и нове поплаве грађанима у Посавини. Због тога не очекујем да ће и сада адекватно реаговати Народна скупштина Републике Српске и њен Етички одбор, казнити Антонића и одузети му мандат, јер говорити да венама политичких противника тече усташка крв заслужује такву казну.
Његов иступ, прича о аутомобилима и висини, је слика типичног искомплесираног размаженог татиног и тајкунског сина, који је поносан што му је тата тајкун и што је од народа отео милионе у договореним пословима са државом, па сада може да глуми неког бахатог мангупа, воза новим „аудијем“, мислећи да је то врхунац цивилизацијског достигнућа савременог хомо кретеникуса. Да је читао Андрића и Проклету авлију можда би Антонић схватио шта значе ријечи да су опасни људи који због своје ограничености неограничено вјерују у своју памет и тачност сваког свог суда и закључка.
Небојша Вукановић
