palpal

Дневна доза Обреновог ништавила и лицемјерства

Као што у олујна, бурна и тешка времена вихори и ковитлаци талог и муљ са дна привремено избаце на површину, тако у политичким бурама, олујама и немирним временима на врх искоче људска ништавила, моралне амебе, разно политичко смеће, отпад и потоњи од потоњих несоја. Један од таквих је и добојски Омер-бег, како га назваше партијски другови из СНСД-а прије него им се приклонио, предратни кадровик и сарадник УДБЕ, у потоња времена некрунисани владар Добоја и околине. У сваком нормалном и уређеном друштву, које је прошло лустрацију, (ономо)он би био на стубу срама, због предратног ухођења, прљавих послова, пљачке и прогона у рату, послератног свједочења против најближих сарадника и пребацивања одговорности на друге како би спасио своју главу, поратне политичке корупције, криминала, трговине, политичке проституције…

Нажалост Обрен је сада на врху, а тамо не би био сигурно да је жив покојни Бранислав Гарић, чије убиство и позадина никад нису расвијетљени, а убица ни дана није провео у затвору јер га је власт амнестирала проглашавајући га лажно лудим, тако ослободила одговорности, омогућила „лудаку“ да и даље несметано гради по Добоју.

Обрен је искористио убиство покојног Бранислава Гарића и тајне закулисане везе са режимом да преузме конце и искочи на површину, а онда у правом тренутку, на миг Службе и режима, скине капут који га је годинама жуљао, а пуно му ваљао и помогао да скрије своје право лице, и ускочи у СНСД, скупа са политичким шљамом који је окупио око себе. Управо ти издајници данас су посјетили гроб човјека који их је створио, и кога су мртвог издали.

Фуј! Иако је од политичких лешинара, превише је. Тешко је слушати Обренову фамилију и послушнике које је окупио, како глуме, лију крокодилске сузе на годишњицу убиства човјека кога су издали и продали. Мало им је што су се окористили од Гарића док је био жив, па још сада желе да узму неки политички поен од покојника кога су издали и продали.

Да им је искрено жао покојног Гарића тражили би упорно казну за убицу, не би са њима сарађивали иза кулиса, дошли би у тишини на споменик без новинара и камера, исповидили се и затражили опрост за вјероломство, издају и кровиклетство, а не би глумили уцвијељене, покушавајући се по ко зна који пут продати народу као неке добрице великог срца, емотивци, савјесни и брижни.

Искрено се надам се да ће се сталожити вријеме и ствари у друштву, да ће недостојни и неморални пасти на дно друштвене љествице, гдје им је и мјесто, и служити као опомена да се заблуде, наивности и сличне грешке никада не понове јер је цијена за друштво и народ превисока.

 

Небојша Вукановић