Ja sam naivan čovjek.
Ako naivnost tumačimo kao prvu pratilju gluposti, onda sam i glup.
Svako novo lice, koje mi se nađe na životnom putu, deklarišem pretpostavkom da se radi o dobroj osobi.
I to predubjeđenje stoji sve dok se ne dokaže suprotno, što je, priznaću, najčešći ishod mojih zabluda.

Za profesora nisam znao do trenutka kada se ispostavio kao antiteza Dodigu.
Pogledam biografski opus i zadovoljno klimnem glavom na akademske reference.
No, kako u našem društvu, zvanja i titule ne moraju nositi garantnu vrijednost, tako odlučim i da pogledam njegov privatni profil.

Par slika, skromno, idemo dalje, jedan solidan tekst o stanju u državi, idemo dalje – citati iz Alan Forda.
To je to.
Pripadam subkulturnom obrascu koji baštini specifične interese, muzički ukus, stil oblačenja i stavove, koji pripadnike nezvaničnog esnafa izdvajaju iz dominantne cjeline.
Strip umjetnost, konkretnije Alan Ford, predstavlja šablon prepoznavanja osobe sličnog razmišljanja.
Da uprostim, grupa TNT razdvaja raju od papaka.
Dakle, profesor nije papak, što je sasvim dovoljno da javno podrźim njegovu kandidaturu.

Sve što se dešavalo nakon izbornog poraza i njegovih hoću-neću, jesam-nisam klackalica, sam uspješno ignorisao.
Do juče kada su društvene mreže preplavili komentari sa sjednice glavnog odbora SDS-a, na kojoj je iznio stav da kandidat za predsjednika ipak treba da bude Draško Stanivuković i da zajedničku budućnost stranke koju predvodi i pokreta gradonačelnika Banjaluke treba tražiti u fuziji dva politička elementa u jedan, što bi, u realnom, postapokaliptičnom scenariju, vodilo nestanku SDS-a.
Zahvaljujući osobi koja je snimila govor doktora Milana Miličevića i blagovremeno ga instalirala u eter, izazivajući burnu reakciju simpatizera i članova stranke, prijedlog nije prošao.
Pažljivo sam ispratio kompletnu igrariju i nakon prespavane noći u mene je ušao onaj lik “kome duzme prase”!?
“Kad ga sam napravi, nek ga nosi”.

Kome da uzmete SDS profesore?
Odakle vama i vašim saradnicima tako blasfemična ideja i odakle vam pravo da odlučujete u ime naroda?
To što su pojedinci uzurpirali funkcije, pa misle da im je to ostavio ćaća, okačite mačku na repić.
Moj je SDS barem koliko i vaš.
I evo ne dam.
Ne dam ja da ga utopite u bilo kakvu simbiozu.
Da se vi i vaši koalicioni partneri utopite zajedno, to ne branim, ali ponesite zavežljaj koji ste donijeli.
SDS je državotvorna stranka, iznad interesa pojedinca i kapitala.
Koliko god ih kritikovao, koliko god se ne slagao sa pojedinim potezima, ne mogu da dozvolim da arčite nešto što je činilo kohezioni faktor u temelju Republike Srpske.
Stvorili su ime, granice, institucije i zajedno s narodom uspjeli da spriječe nove jame i kame.
I ti bi da to ukineš, moj profesore?

Znaš, ja neću da ulazim u motive, predikcije, razloge takvog ponašanja.
Da li te je neko prisilio, izvarao ili je u pitanju neka treća metafora, moćnija od burgije ili si, pak, nedovoljno jak da izneseš politički pritisak.
Šta god da je imaš šansu, da iz ovoga izađeš časno.
Ja sam, u osamnaestoj godini, radio kod Nebe na brenti i pokušali su da me obuče za brentistu.
Sedmi dan mi rekli – nije ovo momak za tebe.
Naučio sam ja da režem, ali krivim žagu, upropastim balvan, iz trupca od dva kubika izvučem četiri grede i dvije cole.
Iskorišćenost trides’ posto.
Ne može, moj profesore, nismo svi za sve rođeni.
To je činjenica i ona ne znači poraz, znači pobjedu.
A kaniš li pobijediti ne smiješ izgubiti.
Ne mislim na izbore, jebo njih, biće izbora, ne smiješ izgubiti sebe i sve nas koji smo ti vjerovali.
Danas pričam o tebi s jednom prijateljicom i kaže mi ovako:
“Rodilo se i sad ga moramo ljuljati.”
Tačno, rodilo se i ljuljali smo.
I nosali i navikli na ruke.
Pa onda prvi zubić, temperatura, pa grčevi.
Razmazila baba, razmazila tetka.
Daj ga na sisu, pa mu malo, daj i flašicu i sisu uporedo.
Previj, presvuci…
E pa jebi ga profesore, moramo izaći iz dubka, veliki smo već i za cuclu i za pelene.
Još i sam znaš da mi nismo Amerika i da nemamo pampers, nego one pamučne, prvij-operi-prostri na štrik, pa sve u krug.
Ne možemo do vijeka slati nekoga da hoda za bebom i govoriti mu – pomirišider da se nije ukakio.
Šta kad ne bude nikoga da te presvuče?
Šta tad moj profesore?
Kad čovjek jednom zasmrdi, devet voda ga više oprati ne može.
Ovo ti kažem ko drugu svom, bratu, bebi…
U čemu god se prepoznaš.

Toliko za ovo javljanje iz kišom okupane Njemačke, uvaženi kolega Aleksandar Trifunović kakvo je vrijeme u glavnom gradu drage nam otadžbine?
Ako je sudeći po vašem današnjem tekstu – smrdi, ali standard…

Davor Cicović